Trk u zagrljaj ugličastoj 2011.

Odlazi, gadura matora! Vidi kakva si – nikakva, ofucana i odrtavela! I ne volim te, da znaš, isto tako kao što ti mene nisi volela!

Izgledala si mi divna, duboka, visoka, tako zaokružena i obla, a zapravo si sva u trnje zarasla!

Bez obzira što te ne volim, i što si matora, ofucana, odrtavela, istrošena i potrošena, hvala ti što si me naučila da u najdubljim nizinama sopstvenih slabosti pronađem nikad jaču snagu.

Obukla si se sva u odlaženja. Pokušala sam da ti napakostim na isti način – odlazila sam i ja: sa Balkana, iz života koji su mi postali tesni ili neugodni, iz neispričanih priča, iz besmisla, ponekad iz čiste obesti.

Opraštam ti skoro sve, samo zato što si prošla, što se nikada nećeš vratiti, niti ponoviti! Ne opraštam ti samo jedno – smrt u zagrljaju čiste ljubavi!

I da znaš, nikada više, lepše i predanije nisam uživala, tebi u inat! Zgrabila sam ti 35 dana i putevima ih pregazila, iz inata! Prevarila sam te i onda kada si htela da mi bude najteže – jer sam znala kuda da odem i šta u sebe da upijem! Baš tada, najbolje sam se provodila! Baš tada snažila me je ljubav, prijatelja i porodice!

Istrošila si se sasvim! Zato ti okrećem leđa rugajući ti se i trčim širom raširenih ruku, ozarena, osmehnuta, radosna i jaka u zagrljaj Novoj ugličastoj 2011! Zbogom, 2010! Ova ispred nas je već lepša jer je Nova! A bolja mora biti!

Neka bude jedra i vedra, vrcava i golicava, mirišljava i zavodljiva, zdrava i prava, široka, uvijena u čistu ljubav, ugodna, crvena, jaka i topla! Srećna Vam Nova 2011. godina!

Diskomoguglantska paranoja

Pritisnem čarobno dugmence. Lampica pokuša da se upali, pa posustane. Pokušam opet. Isto. Najpre nemam nikakvu reakciju. Onda me ovlada napad potpune panike. Histerija – Tosha mi je umro! Kao zver hodam po sobi levo-desno. Preznojavam se. Skinem ga sa adaptera, zamolim ga da se pokrene – isto. Nemoguće! Tosha je moj saputnik, retko privilegovan da podeli sve moje radosti i boli, da spava sa mnom, ide na posao, putuje. Postao je moj partner, prijatelj, ljubavnik, terapeut, pomoćnik, saputnik, sapatnik, asistent, drugar, saborac. Ja sam uz njega postala ovisnik–uživalac laptopa.
Gluva noć. Treba je preživeti uz Toshu koji ne daje znake elektronskog života. „No matter what“, ponavljam kao molitvu. Ne teši me dovoljno jer Tosha čuva sve moje tekstove, prezentacije, fotografije, započete radove koje sam poverila samo njemu. To ne može da bude! Tosha me nije izdao! Samo sam tehnički neuka, mora da je to! Bdim nad Toshom kao da ću mu tako pomoći.
Ujutru odjurim ovlašćenom serviseru. Pritisne on/off dugmence, a Tosha mu namigne žutom lampicom. „Imate li adapter?“, pita me mladić. Kad je Tosha u pitanju, sve njegovo nosim sa njim. Dok mladić priključuje Toshu, pogledom šaram po prostoriji ne bih li ugledala nekog bolesnog njegovog drugara koji je priveden na reklamaciju. Ne nalazim ni jednog iz porodice Toshiba. „Dobro je“, uzdahnem da niko ne primeti. Trgne me Toshin glas! Radi! „Baterija je sasvim prazna! Lapatop radi bez problema. Evo, pogledajte!“ Klimam glavom. „Preporučio bih vam da ipak laptop ponesete kući, stavite ga na punjenje neko vreme, backupujete sve važne fajlove, pa ako opet budete imali neki problem, dođite!“, smeška mi se mladič, a čini mi se pukao bi od smeha.
Sednem u Trambakulića, presrećna što je Tosha živ i tek tada mi se upali lampica, ali moja, u mojoj glavi. Odjurim kući i imam šta da vidim – produžni kabl na koji je Tosha bio priključen je ištekan iz zida, a moja diskomoguglantska paranoja pomutila mi je razum pa nisam ni pokušavala da ga u neku drugu utičnicu uključim!

Smešno je i sramota biti romantičan

„Šta znači biti romantičan?“, pitam ja moje đake. Slažu se uglavnom svi u jednom: „Romantičan je onaj što je smešan!“ Pitam ih dalje da mi objasne kako je to romantičan smešan, a oni zapinju i pravdaju se jednostavno: „Smešan je“. Nižem pitanja: „Da li je to što je romantičan smešan ružno?“ Viču svi u glas da nije. Na pitanje da li je neko od njih romantičan, ćute ili resko razvlače: „Neeeeeee!“

Čupam se nekako, uvek na sopstveni račun, pa objašnjavam da su romantični oni što mnogo polažu na osećanja, vode se njima, nije ih sramota da ih pokažu, ne misle da su smešni ako izraze nežnost, uznemirenost, povređenost, ponos, radost, ljubav, čežnju... neguju maštu i njome kao i snovima i sanjarenjem katkada udese stvarnost. Pa dodajem ponosno da sam romantična i da ne mislim da sam u svemu tome smešna. Onda kao nekakva zaraza, razliju se osmesi po učionici, osećam da sam ih malko ohrabrila. Pitam: „Da li je sramota biti romantičan?“ Dvoume se, pokolebani su, nisu više sigurni šta da odgovore, ali ipak se slože da jeste sramota biti romantičan. Ne znaju zašto. „Ima li sad nekog ko je, možda, ipak romantičan?“, preslišavam ih još jednom. Prva ruka je ponosno podignuta, a za njom još nekoliko. Gledaju me odlučno romantično osmehnuti. A meni milo, jer znam da smo svi mi bar trunčicu romantični. I znam da to nikako nije smešno. A mene, eto, nije ni sramota.

Različitosti

Nekako sam nakoso vaspitana. Po svoj prilici, biće da je baš tako. A i na ovaj svet sam došla ne glavom, već laktom. Tako sve od početka gledam i naopačke, i naglavačke, i ulevo, i udesno, uvis i nadole. Pa kad mi se suze vidna polja, a ja se napregnem, pa gledam što dalje i što šire jer se samo tako ide napred. Ako treba, i dvogled u ruke uzmem pa gvirnem i iznad brda i pod brdom. Ne sudim dok sve ne prevrnem, u glavi!
Različitosti su me vazda privlačile. Jer sam u njima pronalizala ono što nemam ili ne umem. Kao mlađa, bila sam strašno stroga. Prema svemu. I prema sebi. A strogost je, baš kao i jednostranost, manjak samopouzdanja.
Danas smo još jednom utvrdili lekciju – Balkan ne podnosi različitosti, a strogost se svela na nasilje. Konzerva, ponavljam! Konzervirali smo se u gomilu lažnih vrednosti pa se plašimo i sopstvenih senki! I to samo zato što nismo čvrsti u onome na šta su se danas ovi divlji dečaci u trenerkama i sa kapuljačama na glavama pozivali. Bilo bi zanimljivo anketirati sve te dečake što su danas pohapšeni po beogradskim ulicama i priupitati ih iz kakve porodice dolaze, gde žive, kako žive, koliko puta su gledali kako im otac prebija majku, u koga veruju, šta ih čini pravoslavnim hrišćanima, šta je ljubav, šta je homoseksualac, šta muškarca čini muškarčinom, a šta porodicu porodicom... Da li bi iko u ovoj zemlji smeo da objavi rezultate takve ankete?
Moj prijatelj je gej. Savršen prijatelj, neko na koga mogu uvek da računam, s kim se sjajno zabavljam. On odlično ume da prevrće stvari i premeće tačku gledanja po svim mogućim uglovima. Zaljubljuje se i odljubljuje, pati, strepi, voli, na isti način kao i oni što nisu gej, možda i silnije od njih. Ništa mu nije pomoglo što je stručnjak u svom poslu kada se čaršijom prošuškalo da se zaljubljuje u osobe istog pola - dobio je otkaz pun nedovoljno ubedljivih argumenata i neosnovanih zamerki. A onda je stihijski krenula ujdurma oko nalaženja novog posla, izvlačenje iz bule jer se poput svih nas na Balkanu debelo uglibio u kredite. A ova čaršija je mala i lako se dozna da bivši šef što je otkaz potpisao gunđa: „Samo kad sam se ove pederčine otarasio!“ Mene ova nepravda boli jer je on iznad svega i pored svega ljudina! A naše prijateljstvo ni na koji način ne remeti moju naklonost testosteroncima niti želju da svijem sopstveno toplo i šuškavo porodično gnezdo, niti remeti bilo koga drugog na bilo koji način.
Zbog svih ljudina koje zbog različosti strepe dok koračaju ulicama ovog grada, što su razapeti svakodnevnim preslišavanjima odaju li svojim oblačenjem, pokretima, govorom da su različiti, što u obilju neizvesnosti moraju da se rvu sa još jednom neizvesnošću više, danas se pozivam na dugu, danas navijam za njih! A vidici na Balkanu, po svoj prilici, moraju da se šire silom!

ljubav u kilometrima

Jedne beogradske dnevne novine su na današnji dan 1974. godine objavile foto-vest o desetinama motorista koji su prethodnog dana prodefilovali ulicama Beograda. Predvodio ih je motor kojim je upravljao mladoženja a iza njega, u venčanici, sedela mlada.
Ne znam kako se godine preračunavaju u kilometre, ali znam da su često menjali brzine, kao i prevozna sredstva. Meni nikad ta njihova vožnja nije bila sasvim jasna, ali je sigurno da vredi čim toliko traje. On uvek dobacuje: "Izbori su samo privid. Ništa mi ne biramo. Putevi se ukrštaju, ti sve nešto misliš da ih biraš, a onda se nađeš na nekom i nemaš pojima kako si tamo dospeo, samo znaš da moraš da ga pratiš!" Ona svoju odanost pravda rečima: "Uvek postoje dve mogućnosti: jedna je da bude ludo i beskrajno nepredvidivo i uvek zabavno. Ili da bude dosadno, mirno i predvidivo. Ja nikad nisam mogla da putujem tim uglačanim, ravnim putevima u drugoj brzini!"
Njih dvoje su krivi što postojim. Krivi su i što volim puteve. I zato što biram ludo i beskrajno nepredvidivo. U meni su se sjedinile njihove suprotnosti, i nosim ih kao dve karte u jednom rukavu!!!
Neka su oni meni živi i zdravi bar još godina 100!

Vikend mora da traje tri dana

Koristeći induktivne i deduktivne metode, introspekcijom, spekulativnim promišljanjima, a iznad svega iskustvenim mentalnim domašajima proglašavam zaključak: VIKEND MORA DA TRAJE TRI DANA!!!
Zarad efikasnosti i efektnosti na radu, a iznad svega zdravlja, kako mentalnog tako i fizičkog, udarnika svake vrste, uverila sam se da je neophodno uživati u neradničkim danima, poznatijim pod objedinjenom leksemom – vikend, u optimalnom trajanju od tri dana.
Postkapitalističke navike donele su nam uvaženu modu da je vredan samo onaj ko se od posla ubija (čitaj: radi bar 10 sati, mada ti prekovremeni časovi su podrazumevajući dobrovoljni, dobrovoljački, volonterski i u ime opšteg nacionalnog i svenacionalnog dobra!).
Nakon četiri dana apsolutne posvećenosti poslu, prvi dan vikenda obično nismo upotrebljivi gotovo ni za šta. Naravno, čeka nas gomila kućnih i okolokućnih poslova koje smo u udarničke dane zanemarili jer nam je kuća svratište za kupanjac i spavanjac, ali sve ove poslove ostavljamo za drugi dan vikenda. Tog prvog dana činimo samo ono što nas opušta, šta god to bilo. Ne razmišljamo o bilo kakvim moranjima jer imamo još dva dana u koja sva ta moranja mogu da se smeste.
Drugog dana vikenda, usput, otkačiš nešto od moranja, a uveče obavezno utekneš u neku ludu zabavu, bez obzira da li si i prethodno veče isto učinio. Prednost drugog dana vikenda ispred kojeg je i treći je u tome što taj drugi dan nikako nije opterećen sledećim klasičnim opterećenostima običnog dvodnevnog vikenda: „Joj, sutra je ponedeljak!“, „Joj, ko će sutra na posao!“, „Joj, ko će sutra opet da ustaje!“, „Joj, što ne volim ponedeljak!“ Umesto joj-rečenica, osmehuješ se uz: „Do jaja, sutra je nedelja!“, „Uf, ala ću sutra da se odvalim od spavanja!“, „Večeras ću se maksimalno opustiti, a sutra imam ceo dan za dozivanje pameti!“, „Yes, još jedan dan neradništva!“
S obzirom na činjenicu da je ljubav prema radu zaraznog karaktera i da si svoju malenkost već uveliko uslovio da radi i ne staje bezmalo desetočasovnim udarništvom bez predaha, već u nedelju se javljaju prvi simtomi krize. Pomalo ti je tesno u neradništvu pa se sasvim nenadano i ničim izazvano pomalo raduješ ponedeljku, ali potajno. Misao da te do novog vikenda deli samo četiri dana arbajta neverovatno je optimističnija od one kada priželjkuješ petak. Sad priželjkuješ četvrtak i kao tričica ti izgleda put do njega: ponedeljak, utorak, sreda!!!
Zato, proleteri svih zemalja, ujedinite se u borbi za tri dana vikenda!!!

Kad zaroniš u more (osećanja)

Posebno u duga beskrajna beogradska sivila želim da sedim na obali nekog mora, nije važno kojeg, sama, i prebiram po talasima osećaje. Oduvek su me vodena plavetnila očaravala, davala mi osećaj apsolutne punoće sebe i osećanja, doživljaja sveta i same sebe. I hranila me mirom.
Usitnjavam drugu nedelju ogledanja u moru. Pobegla sam od svih beogradskih aveti na jedno ribarsko ostrvce u srcu Jadrana koje je nekako, da li svojim položajem, nemogućnostima koje su doneli balkanski ratovi na pragu 21. veka ili ko zna čim, zaobišlo mnogo šta. Ovde nema ulica, nikad nije stigao nijedan automobil, signal mobilnih operatera je varljiv (čas ga ima, a uglavnom nema), postoji jedna prodavnica, tri restorančića, hotelčić (u kojem upravo zadovoljavam svoje diskomoguglantske strasti), dve crkve i tišina. I zvezdano nebo kojim krstare padalice. Gde god da se nađeš, do mora ti je potrebno najviše desetak koraka. Skoro savršeno mesto da uroniš u sebe, pretreseš osećanja, proluftiraš želje, zaploviš sopstvenim dubinama i razlučiš šta hoćeš. Ili nećeš.
Ima jedan galeb. Veći je od svih drugih ovde. Svako me jutro čeka na steni što je miluju talasi nadomak Keking žala. Uvek je sam, i uvek me promatra i prati pogledom. Zastanem, a on zabaci glavu, zamaše krilima i pusti svoj glas. Onda mi okrene leđa i ja nastavim svojim putem. Posle podne me opet čeka na istom mestu, ali ga ja tada pozdravim iz vode, s druge strane, a on ćuti i gleda. Podseća me na Vudićku...
Predajem se moru sasvim. Puštam ga da me obožava na svaki način. Obožavam i ja njega svom punoćom. Radujem mu se i dublje i više i jače nego kada sam bila dete. Oslobađa me. Raduje. Hrani. Opušta. Voli. Krepi mirnoćom kojom dočekuje zoru i ispraća suton, a zavodi blagom dnevnom uznemirenošću. I miriše snažno.
Na Kekinom žalu, zgodnom ćoškiću da se u more uplovi, živi porodica kraba. Uglavnom mi mahnu u suton kada budu sasvim sigurne da je svaka ljudska opasnost prošla. Najčešće iz tog čoškića zaplivam naoružana maskom i disaljkom u nameri da se pridružim nekom jatu riba. One znaju da im ja neću ništa, ne uspaniče se kad me spaze, već nastave svojim poslom, a ja ih pustim da mi pokažu svoje puteve pa se lagano šunjam za njima. Jer se, kao i svaka riba, najbolje osećam dok plivam. Dno je prazno. Osvojili su ga ježevi i morski krastavci i baš se ništa zanimljivo ne dešava. Gospoda bodljikava je nametnula poseban red, pa moraš dobro da razviješ strategije ulaska i izlaska iz mora. Dok ronim za jatima ribica, osvestim iznova sablasnu prazninu koju je Vudićka iza sebe ostavila. Pa dišem teško i duboko još uvek nemoćna da prihvatim njen odlazak. I ponavljam u sebi onu svoju čuvenu: „To ne može da bude!“ Zaplivam ka pučini i predajem moru bolno osećanje, a more me miluje. I leči...
Noću se more pretvara u ogledalo u kome zvezdano nebo proverava svoje daljine. Gradovi su progutali mnoga sazvežđa, pa se pomalo uplašim veličina i brojnosti zvezda iznad ovog ostrva. Brojim padalice i nižem želje. Lažem! Ponavljam jednu jedinu: želimteželimteželimteželimteželimteželimteželimte...

Pametna kokoška, laka riba ili kako biti ono što jesi

Slušam pre neko veče svog dobrog druga: “Znaš, ona uopšte nije laka riba. Dečko joj je u zatvoru, živi ovde u stanu nekog oženjenog i ljubomornog biznismena iz komšiluka. Svidela mi se. Pričali smo celu noć, i ništa. Zvala me na doručak, i ništa. Tek za tri dana je pao seks…” Već mi priča nije zanimljiva. Ne pokušavam više da dokazujem, opovrgavam i prevrćem teorije o lakim ribama. Smešne su mi.
Uvek kad bilo ko pomene laku ribu, prisetim se starog dobrog Raše, profesora likovnog iz gimnazije, koji je naše časove pretvarao u sopstvene monolge sa samim sobom u smutnim godinama kada su sve vrednosti kojima su nas u detinjstvu učili, jedna za drugom, izvršavale suicid. Obično ga nismo slušali, jer smo bili suviše mladi i buntovni, i iznad svega zbunjeni svim onim što su rane devedesete donele. Umeo je tako da nam priredi na času neku knjigu (vazda sam mu zahvalna što mi je otkrio “Stilske vežbe” Rejmonda Kenoa), a s posebnom strašću i uvek s nekim povodom dodavao bi poneki vic. Ne sećam se kojim povodom, ali se uvek setim uz priče o lakim ribama vica o kokoškama i petlu. Reši petao da zaskoči koku. Nameri se na jednu, a ova trči oko bunara kao luda, izmiče mu, posle tri kruga uspori i namesti se. Sve to posmatra druga kokoška. Kad je stvar svršena, kokoška posmatrač priđe kokoški akteru ljubavnog čina i pita je: “Je li, u čemu je fora s tim trčanjem oko bunara, zar nije bilo jednostavnije da se odmah namestiš?” “Jeste, pa da ispadnem laka riba!”, žustro je i zadovoljno odgovorila upitana kokoška.
Šta to nekoga čini lakom ribom? A kakve su to teške ribe (jer ako postoje lake, onda moraju i ove druge postojati)? I ko uopšte mari o tome? Čini mi se isprazni ljudi, nemaštoviti, oni kojima su nekakve forme jako važne da bi imali potvrdu o tome da rade pravu stvar. Nije li “lakoća” stvar osećaja, želje i osećanja? I trenutka, interakcije, hemijske reakcije?
Za neke sam bivala prelaka. Za mnoge nedodirljiva. Jesam li ja onda laka riba? Ili pametna kokoška? Ne, nisam ništa toga, ja sam samo ono što zaista jesam — žena, koja misli i sledi impulse svoga srca.
Nezgodno je kad se rodiš u godinama nakon seksualne revolucije, pa te odgajaju i vaspitavaju u tom duhu, ili bar to pokušavaju, ali te strefi ta (ne)sreća da rasteš na Balkanu. I tako rasteš i porasteš bez tabua.Ili misliš da si velik(a) i da nemaš nikakve predrasude i da ne postoji baš ništa na ovom svetu o čemu ne možeš bar da misliš i govoriš. I kad konačno zaista porasteš, zvekneš u zid zvani konzervatizam. Vrti ti se u glavi, možda i do kraja života, i sve ti je manje bilo šta jasno. Konzerva je ovaj naš Balkan. Stegnuta u gomilu lažnih putokaza. Pati od viška etiketa, potrebe da se svemu da ime. I da se o svemu tome gromoglasno proklamuje, a pod stolom, da niko ne vidi, strasno ćuška obnažena noga “lake ribe”.

Varjača

Mamino jedino oružje koje je potezala u ekstremnim nestašlucima moje malenkosti i mojega mlađeg brata bilo je njeno visočanstvo varjača. Neki put bi nas sam đavo spopao. Vazda sam bila idejni vođa, a moj brat najbolji izvršitelj. Mama nikad nije vrištala na nas, uglavnom je imala beskonačno razumevanje za sve naše budalaštine i smišljotine, a mi smo uporno odmeravali koliko možemo da razvučemo njene živce. Kada bismo ih onako dobrano nategli, skočila bi iznenda, prorondala ladicu i izvukla drveno naoružanje. Sve je bilo do savršenosti uigrano. Boki i ja se pogledamo, pa koliko nas noge nose odjurimo u spavaću sobu, svako zauzme svoj strateški položaj na kauču koji je bio bolji od svake tramboline, pa naizmenično skačemo dok mama pokušava da nas mlatne bar malo tom drvenom spravicom i dokaže nam svoju vaspitačku doslednost. Ako bi joj i pošlo za rukom da nas okrzne varjačom, smejali bismo se do suza uporno dok i ona ne prasne u smeh.
Sećam se i jedne posebne varjače. Bila je nenormalno velika i krili su je, srećom po naše zadnjice, na nekom posebnom mestu i otkrivali je samo u one prokleto gadne po čulo mirisa dane kada svi ulazi i sve ulice imaju poseban miris kuvanog paradajza i ajvara.
Moje prvo naoružavanje varjačom inspirisala je jedna dugokosa devojčica što se sasvim slučajno ušunjala u moj život pre, ups, malko više od 20 (auuuuu) godina i znam da će u njemu zauvek i ostati. Pohvalila mi se jednog parkovskog dana kako je napravila neke super plazma bombice. Ja sam već po dobro poznatom principu majmunčeta morala odmah da saznam kako se te bombice prave i morala, sebi, da dokažem da mogu to i ja.
“Opet se zaljubila! Bogami, naješćemo se kolača!”, pomalo ironično ume da prokomentariše moj dragi bata kada me zatekne s varjačom u rukama kako mutim čokoladni fil, a onda usput dobaci: “Valja li čemu taj što mu bućkaš to nešto?”
Šta god da smućkam i promešam varjačom, začinjeno bar trunkom ljubavi dobija obavezno zavodljivi ukus. Volim kada zauzmem kuhinju, osvojim šporet i naoružam se varjačom. Ne zarezujem recepte, mere i promere. Igram se. I nikad ne zaboravljam da uz svakojake začine neizostavno varjačom umešam i nekoliko kriški čiste ljubavi. Znaju to oni kojima sam ikad spremila ručak ili večeru, bez povoda, samo zato što ih volim. Jer ljubav je najvažniji začin. U kuhinji, baš kao i u životu.

Naduta žaba u PMS-u

Idemo večeras, naravno! Ali posle pet minuta meni se više nikuda ne ide. Osećam se kao naduta žaba i mislim da ću eksplodirati. Plačem s razlogom i bez njega. Arlaukne bez dobrog povoda prava aždaja iz mene pa strelja vatrenim rečima s toliko strasti i agresije da se sama sebe prepadnem. Sve me nervira. Nerviram i samu sebe.
Obrušim se na svakog ko mi iz bilo kojeg razloga stane na živac. Pucam iz sveg naoružanja i svim poznatim tehnikama. I na babe u prodavnici, i na nafurane vozače po beogradskim ulicama, na pešake na pešačkom prelazu, na galamdžije po hodniku škole, na komšiju što je zauzeo tri parking mesta, na klince što se u toplu letnji noć uroljaju u parku pa iz sveg nemuzikalnog grla vrište neke nazovi melodije, na mačke što mjauču i na vrane što grakću... Tresem sve što ne bih istresla ni za živu glavu u danima ne-PMS-a. Ludača, tako ja sebe nazivam ovih dana.
Vruće mi je pa se raskomotim. Onda mi je hladno toliko da se tresem kao prut, navlačim vunene čarape i navlačim džemper. Nedajbože ako me vrućica spopadne pred polazak na posao jer obavezno omašim godišnje doba pa se smrznem do kostiju, a onda kad se s posla vratim, izigravam zimu umotana u gomilu andromolja i ločem hektolitre čaja. Lepo ja kažem: ludača.
Bole me svi moji boli. Iz prošlosti, kao i oni budući. Ridam nad nesrećnim sudbinama širom sveta. Poistovećujem se sa tuštom i tmom. Lijem sentimente na sve strane i prema svakom. Ili točim bujice besa isto tako na sve strane i prema svakom.
U te dane se dobija posebna inspiracija velikih odluka u kojima čistiš život od smrada i otpada, sve postavljaš na svoje mesto, sve po spisku precrtavaš. Obično ostane na odluci, pa se nakon nekoliko dana smeješ samoj sebi šta te je spopalo ili u njagrđem obliku sprovedeš odluke u teškim mukama donesene, pa povlačiš reči i peglaš ono što si već neispeglivo već izgužvala. A spopao te PMS. Vukodlak!
Blagosloven je onaj ko ne zna šta je PMS. Ženski časopisi vazda drve o tome, ali onako usputno i blago, pa preporučuju ovo ili ono. Sriču iste rečenice iz teksta u tekst i horski preporučuje treba to jesi, to piti, ovako disati, onako spavati... Tupe da zatupe... Tu nesnosnu igru hormona i živaca teško je sagledati, a još teže obuzdati. Meni ovih dana nije lako sa samom sobom, mogu samo da pretpostavim kako li je ovima oko mene sa mnom grozno i jezivo i komplikovano. Ili nije. Ili je sve previše jednostavno i lako.
Žurka u meni. Ne znam šta hoću, a šta mislim da hoću, još manje šta neću i, naravno, šta mislim da neću. Treba smisliti neki nuračunljivometar pa na osnovu njega zabraniti nam da bilo šta tih dana delamo. Koliko nas uopšte treba zarezivati tih dana u odlukama, kako nam tih dana saopštiti lepe vesti, a kako one neprijatne (ako je tih dana bilo šta prijatno)... “Fragile! Handle with care”, vičem ja, a ovi oko mene znaju koliko je sati. A vidim po pogledima da me promatraju iz svih uglova i pomišljaju – ludača!
A zapravo pomažu tri kockice belgijske čokolade, čaj sa cimetom i vanilom, topao zagrljaj i bujica ljubavi… Ili Massive attack u Beogradskoj areni 

1992. VS 2010.

Bilo je uzavrelo proleće na Balkanu te 1992. Ključalo na sve strane. Ja sam, kao i uvek kada ne želim da prihvatim fakta, ponavljala:“To ne može da bude. To ne može da bude.“
Sanjala sam tog proleća kako neki čudni avioni nadleću Beograd i seju užas... I to, ne znam ni ja zašto, pamtim, kao kornjača... Tog proleća sam, čini mi se, odrastala... Lutala sam, sećam se, na sve načine. Pisala mračne sastave na koje mi je razredna obavezno i po pravilu davala četvorke, petice su bile namenjene onima što su se radovali maju, leptirićima... A kad sam jednom odglumila takvo nešto, opet mi je dala četvorku i komentar: „Patetično!“ Slala sam još mračnije priče na konkurs za kratku priču “Oblaka u pantalonama” na Radio Pingvinu koji sam danonoćno slušala. Patila sam i zato što mi je Grka dao iz geografije dvojku, a ja sam sasvim jasno kapirala i revoluciju i rotaciju, pa sam odlučila da ga bojkotujem i do kraja godine sam na svako njegovo pitanje davala isti odgovor: „Ne znam“ i negovala keca kao vrata, do poslednjeg časa s parolom: “Sve ili ništa!”... Tog proleća mi je drugarica svaki dan ponavljala: „Neko te obožava, a ti ne želiš to da primetiš...“
Tog proleća je Evropa još uvek dosezala do ovih naših brda. Bežala sam sa časova one nedelje kada se išlo posle podne da bih pratila Rimtutituki na šleperu po beogradskim ulicama pevajući “Slušaj vamo” kao molitvu i verujući da rat postoji samo u istorijskim romanima koje nikada nisam volela.
Svoje mangupske porive dokazala sam, samoj sebi, na koncertu Guns’n’Roses u Budimpešti. Preskočila sam zajedno sa drugaricom što me je podsećala da me neko obožava preko dva metra zašiljene ograde na stadionu kako bih prišla bar na metar od Slasha. Bežale smo od redara duboko u masu i nisam marila što sam se bukvalno iskasapila na šiljku ograde. A nisam ih ja nešto mnogo ni slušala, niti bila naročito opijena njihovim zvukom, znala sam napamet poneki stih (i to je mnogo, ja napamet ne znam ni jednu jedinu pesmu na ovom svetu!). Bila sam zaljubljena u Slasha, verovatno samo zato što je bio čupav.
Obećavaju njihov koncert ove godine u Beogradu. Meni nekako milo kad povremeno slučajno čujem neku njihovu pesmu jer me seti na moj prvi pravi veliki koncert, ali se i čudom čudim kad mi neko od đaka kaže da sluša Gunse. Ne bih išla opet na njihov koncert. Samo da ne pokvarim čaroliju iz 1992. Pročitam ponekad đacima svoje psimene zadatke iz te godine. Ne sećam se kako je vežbanka ostala kod mene. A oni slušaju, svi od reda, i ćute. Ne razumeju ništa, znam. Ne razmišljaju oni danas više o tome o čemu sam ja onomad mislila. Naškrabaju danas tek da se kaže da su napisali pismeni, a mene uvek boli što nikako ne mogu da razbijem tu čauru u koju im je ova naša dosadna škola zarobila maštu. Sad znam da rat postoji i da mnogo boli. Ne slušam više Pingvin. Radujem se maju i leptirićima. Opet se pominje Rimtutituki. Evropa je daleko od ovih naših brda. Na mnogo šta odgovorim sa: “To ne može da bude!” Ne ložim se više na čupavce, već na one što imaju višak testosterona. I pitam se da li me neko obožava, a ja ne želim da primetim…

Prasak

Kod mene se to uvek dešava na treću rečenicu. Dovoljno je da kaže da voli podvodni ribolov, ili da obožava letenje, da ume da igra salsu ili ča-ča-ča, da je na bilo koji način u kontri sa savremenim svetom, da je inadžija, da ga nervira kada ljudi ne znaju kada se „ne“ piše odvojeno ili mešaju „jer“ i „je l'“... i ja već vidim udicu u svakoj sledećoj reči, brže-bolje zinem što više, krvoločno je zgrabim među zube i kao od šale je progutam... A leptirići-šarenići počnu da se nenormalno brzo razmnožavaju. I priča bez priče već dobija nesagledive dimenzije fantastičnih novela bajkovitih nijansi.
Moj je odmah, sad i ovde! On je svemogući heroj. On je savršen. Njega sam čekala sve ove godine. Osvajamo planinske vrhove, ronimo u okeanske dubine. Već vladamo čitavim svetom. Vidim ga svuda i u svemu, i sve mu to tako dobro stoji. I dok ja u svojim maštarijama odživim čitav naš budući život, on je već uspeo da nestane iz mog stvarnog života. Naravno, ne zauvek, jer se svi ti moji heroji opet vrate. Nikad nisam umela da manipulišem, nikako da kalkulišem osećanjima, pa sam naivno otvarala širom vrata mom herojskom povratniku bez zadrške. Onako sasvim blesavo predana kao da nije prošao čitav eon, dovoljno je bilo da sama ideja o njemu i dalje rasplamsava nesagledivu lavinu maštarije. I dok ja još jednom u svojim maštarijama domaštavam, on opet nestaje. Glavom bez obzira.
Moji savršeni heroji nisu strašljive prirode, znam ja to, niti sam ja riblja zver. Oni svakako znaju šta hoće, jer supermeni to uvek znaju, a i ja, superžena znam. Ali očigledno, i ja kao superžena, i svi oni, kao superheroji, imamo problem – u orijentaciji, pa se, kao po pravilu, ipak i uvek, mimoiđemo.
Umorila sam se od mimoilaženja. Prizivam sudar, poput Velikog praska, koji će promeniti sve dosadašnje zakonitosti.

heliolatrija

Provuče se nečujno, polako, skoro neprimetno. Najpre počne da mi golica otkrivena stopala. Lagano. Ne meškoljim se. Pravim se da ne primećujem, a uživam u jutarnjem ritualu. Onda se uspuza uz leđa do vrata. Miluje me, mazi, umiljava mi se. Zna da tako volim, da volim što je toplo i nežno. Najpre ne mrdam, prepuštam mu se, pa od miline se promeškoljim, a osmeh ne mogu da savladam. I nimalo mi nije važno što je rano i što nemam baš nikakav dobar razlog da se u nedeljno jutro probudim baš tada. Čujem i Vudićka se odnekuda meškolji i osluškuje moje disanje. Zna da uživam u jutarnjem milovanju. Čujem kako lupka repićem jer je ustanovila da se pravim da spavam. Rasteže se i lagano, trudeći se da bude sasvim nečujno, prilazi mom krevetu. Seda i postavlja njušku što bliže meni kako bih čula uzdah. Tako me zove. Ako ne odreagujem, onda pisne, ali tiho, kao da ne želi nikog drugog da probudi osim mene. Promeškoljim se. Zbog milovanja koje i dalje traje. Vole me oboje, i ona što uzdiše i ono što me miluje. Oboje me zovu. Voli me Vudi. Zove me Vudi. Voli me sunce. Zove me sunce. Miluje me sunce.

Naoružavamo se Ragbićkom, onom bezobraznom vrdavom ševrdavom loptom skitaljkom. Pre svih, jer je nedelja i svi spavaju, pozdravljamo našom igrom u parku njegovo veličanstvo sunce. Razdraganošću mu se zahvaljujemo na divnom jutru. Volimo ga, i Vudićka i ja, i detlići iz parka, i vrapci što se prepiru oko nekih zaostalih mrvica, i psi beskućnici, i osakaćeno parkovsko drveće, i stidljivi cvetovi na žbunju, i travke što se iz zimskog sna bude... Čarobna oda suncu!

Nikad mi nije dosta! Želim ga, posle ove najduže, najbolnije, najbelje, najteže a proklete zime, nesamerivo, beskonačno. Obožavam ga kao nikad do sad!

Hoću da se volimo sunce i ja danas ceo dan! Otresam zimsku patinu sa bicikla, pa hitam u još jedan zagrljaj suncu kraj reke. I Dunav voli sunce. I sunce voli Dunav. On se plavi, a ono se ogleda u njemu.

Sava voli sunce. I sunce voli Savu. Ona se valja pomalo tromo, nabujala, a ono iskriči iz nje, bljeska i zaslepljuje. Ja volim i Dunav i Savu, volim sunce, i volim Beograd kada ga sa novobeogradske obale Save obuhvatim čvrsto celog u zagrljaj, a sunce obgrli i Beograd i mene istovremeno. Pa svi zajedno pevamo odu ljubavi!

A tek je početak dana... Tek je prvo prolećno jutro...

Birokratsko groktanje

Prezirem redove! Svake vrste i bilo kakvog cilja! Besmisleni su i bespotrebni jer uvek može drugačije, pre svega dostojanstvenije!

Nemam pasoš već skoro celu godinu. Odrekla sam se nekih kratkih putovanja samo zato što nemam dovoljno elastične nerve, dovoljno izdržljiv želudac da stanem pre zore ispred nekih groznih sivih, metalnih i musavih vrata tiskajući se sa gomilom svakojakog naroda. Ne mogu! Ne želim! Neću!

Nemam baš nijednog drugara bliskog organima reda... Niko se nije ovih dana ponudio da me preko ne znam ni ja koga i kako poštedi bar tog birokratskog zornjaka... Znam, čuvaju ljudi za sebe. Sve smo počeli nešto da štekamo za sebe pa tako i te prečice.

Meni nekako život nema potpuni smisao ako povremeno ne uteknem na neko sasvim novo pojilište drugačije energije. A takva pojilišta nalaze se svuda, dovoljno je malčice izmestiti geografske dužine i širine. Ali kada se rodiš na brdovitom Balkanu, uvek i na svakom koraku moraš da preskočiš gomilu previsokih birokratskih prepreka. Bar smo prividno jednu spustili na minimum: ne moramo više da stojimo u istim tim redovima pred konzulatima Evropske uniji. Hajde de što nas svi ti stranci nekako potajno preziru, zaziru od nas, premeravaju nas i odmeravaju, postoji sijaset vrlo objektivnih razloga za to.

Slušam svaki dan novu avanturističku priču vezanu za pasoš i ličnu kartu. „Znaš“, kaže moja komšinica, „ja sam pre mesec stala u 5 ujutru u red, dobila sam oko 8 broj i oko 9 bila na redu.“ Potpuno opušteno, kao da je to deo svakodnevnog rituala, prepričava ona meni priču bez fabule, bez ideje, bez ikakvog smisla. Alo, bre, pa pre mesec je bilo -15 stepeni, tri sata na toj temperaturi provesti u redu, čekajući šta? Zar su dokumenta milostinja? Da li je moguće da u XXI veku to sve mora da ide tako tromo, vrljavo, a iznad svega ponižavajuće?

Odlučim da razvučem nervni sistem koliko god mi on to omogući, danima pripremam želudac, ali sasvim ozarena pozitivnom energijom zbog ideje da ću uskoro da izmeštam ove svoje pomalo umorne kosti, uverena da ću, kao neki, za sat završiti svu tu birokratsku peripetiju, jer, Bože moj, Sopot samo mene čeka, pre ptica u parku pozdravim novo jutro, zapalim Trambakulića, pa put pod točkove. Moram pasoš da izvadim, moram, moram, moram...

Red već otegnut, vidim, ljudi se već združili pa zbijaju nekakve meni bezukusne i nerazumljive šale na sopstveni račun i stajanje u redu, i na ove u plavom što nas povremeno odmere iza zamandaljenog prozora. Naježena mi sva koža, želudačna kiselina baca već dvadeseti ključ, digla mi se kosa na glavi... Ne mogu, ne mogu, ne volim, ne želim, neću, neću, neću sve ovo! U 8:07 pripadnik MUP-a u plavom otvara siva metalna musava vrata i saopštava, naravno, kroz zube, bez osmeha: „Po dvoje ulazite! Onaj ko nije uplatio, neka ni ne pokušava da dobije broj! I da znate, samo vas 25 danas može da dobije broj!“ Meni kao eho odzvanja: „Stoko! Stoko! Stoko, ni za tor nisi!“ Pa se dvoumim da li da zajaučem, zamjaučem, zalajem, zamučem, zanjištim, zagrokćem... Čoveče, ja sam 30. (slovima: trideseta)! Nema više! Još jedan krug! Neeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!

Vrištim na sav glas: „Ne, ne mogu da podnesem ovakvo poniženje!“ Niko se nije ni osvrnuo! Zagrlim volan Trambakulića, kao najboljeg prijatelja, pa mu se tako u nedrima isplačem. Tesna mi ova balkanska koža. Uvek bar tri broja manja!

Odustajem od periferisjkih avantura! Pa mene će ovaj pasoš koštati kao svetog Petra kajgana!

Idem sutra ujutru, u 4, da budem sasvim sigurna da ću stići na red, i to ovde kod mene u Munze! Moram samo da svratim danas do pijace da kupim vunene čarape za stajanje u redu! A do jutra imam dovoljno vremena da uvežbam groktanje!

新年快乐

Sutra je prvi dan kineske nove 4707. godine. Sutra je i Sveti Valentin. Sutra je i Sveti Trifun. Kineze sasvim izvesno taj naš zaštitnik vinogradara nikako ne remeti niti im zadaje bilo kakvu brigu. Bojim se samo da ih ovaj Valentin ove godine začikava. Desilo se da se zaštitnik zaljubljenih sretne i to ruku pod ruku baš 14. februara sa prvim danom kineske Nove godine Tigra. Tigar simbolizuje žensku Jin energiju, a Kinezi veruju da oni koji se rode u godini Tigra imaju tu privilegiju da budu okićeni zlatom, srećom, privlačnošću, genijalnošću, bezgraničnom hrabrošću, vatrenošću, nadom, samopouzdanjem, ali i taštinom. Kineska civilizacija je, tvrde mnogi, jedna od najstarijih na planeti, poznata po svom čini se krutom tradicionalizmu. Iako ne bi svoju tradiciju trampili ni za šta na svetu, poslednjih godina je Zapad dobrano uspevao kroz odškrinuta vratanca da se uvuče među mlade Kineze. Tako je i Sveti Valentin postao svuda u svetu, pa i u Kini, sjajan dan da se zgrne dobra količina novca. Pokloni, pokloni, pokloni, lažne i iskrene bujice čiste i nečiste ljubavi pretočene u čistu materijalnost... Prvog dana Nove godine Kinezi zatvaraju svoje radnje, svi pogoni se zaustavljaju, jer je ovo nešto poput svetog dana, dan koji je namenjen isključivo porodičnom veselju. Ali šta ćemo sad s ovim Valentinom? Kineski trgovci i ugostitelji prethodnih godina srećno su trljali dlanove 14. februara i na sav glas se time hvalili kao da žele da dokažu i pokažu da je ipak zakon novca jači od bilo koje tradicije. Koja će ove godine tradicija pobediti? Da li će Kina sutra pogledati na Istok ili na Zapad? Ili će pomiriti Istok i Zapad? I kako? Navijam za tradiciju, iako uopšte nisam tradicionalistkinja!