ODŠKRINUTA VRATA UČIONICE

Zemun, 2001. godine

Stara tatina sveska, skoro neispisana, narandžastih korica i požutelih listova, bila je moj dnevnik. Ne onaj u koji devojčica ispisuje prve drhtave stranice, već izmišljeni školski dnevnik. Moje kobajagi odeljenje imalo je tačno 30 đaka – po jedno prezime za svako slovo azbuke. Ne sećam se više koliko je bilo predmeta, verovatno isto onoliko koliko smo u prvom razredu prave škole i imali. Crne stranice ormara u mojoj sobi bile su savršena tabla, a ja sam u pravoj školi koristila svaku priliku kako bih sakrila poneko parče krede i prokrijumčarila ga kući, u svoju kobajagi učionicu. Znala sam satima da se igram kobajagi škole, sasvim sama.
Jasna nije mogla, sećam se, da se svrti ceo čas u školi kada smo krenuli u prvi razred. Ustajala bi sasvim nenajavljeno i zalepršala po učionici. Na pitanje šta su joj roditelji po zanimanju, samouvereno je jednom prilikom odbrusila učiteljici: „Mama mi je satara, a tata kriminalac.“ Matematiku je prezirala, pa su me često njeni satara i kriminalac molili da dođem da radimo zajedno domaće zadatke. Kupili su nam i krede u boji i dozvolili da šaramo i pišemo po belim vratima njene sobe kao da su školska tabla. Tako sam imala i drugu kobajagi učionicu i drugo kobajagi odeljenje u kojem sam imala i jednu pravu pravcijatu učenicu.
Kada su me uhvatile lutke zvane pubertet, zaboravila sam sasvim svoju kobajagi školu.
Na čuveno pitanje šta ću biti kada porastem, davala sam dva odgovora: najpre farmaceut, i to samo zato što me je očaravao miris apoteka, a onda, sasvim ubeđeno i nepokolebljivo, kako to samo mogu tinejdžeri buntovnici – psiholog. Mislim da bih na isto to pitanje, ako bi se neko prevario da mi ga postavi danas, odgovorila istim odgovorom.
Prema srpskom u školi nisam imala nikakav poseban odnos. Nisam ga ni obožavala, ali ni mrzela. Dešavalo se, često, da ne uradim domaći. Ali sam to lako rešavala – izmislila bih domaći iz glave, čak i čitave sastave, i držala fige samoj sebi da nastavnica ne zatraži svesku da vidi to što sam „pročitala“. Išla sam i na takmičenja, nekoliko puta zablistala sasvim na njima, ali tome nisam davala poseban značaj jer sam smatrala da je sasvim uobičajeno znati maternji jezik i umeti ga koristiti (u to i danas verujem).
Pred kraj gimnazije, razredna nas je preslišavala ko će koji fakultet upisati. „Jelena, ti ćeš na Filološki“, konstatovala je, a ja sam se uvređeno brecnula: „Ja? Nikako. Ja ću psihologiju.“
Početkom juna naprasno sam promenila mišljenje, podvila rep i otišla kod razredne: „Razredna, da li možete da mi objasnite versifikaciju? Ja ću ipak na Filološki.“ Nije bila iznenađena. Ideja da budem profesor godila mi je sasvim. A imala sam i razvijen čitav traktat o tome kako se psihologija najbolje primenjuje baš u direktnom radu sa decom i kako ću tako moći da sjedinim svoju detinju ljubav sa svojom drugom manje detinjom ljubavi.
Vrata učionice kao profesorka srpskog jezika i književnosti prvi put sam odškrinula 30. januara 2001. godine. Matorim, znam, počela sam opasno da sabiram i oduzimam, a i sa đacima sam prošle nedelje ustanovila da imam sve simptome, a oni su ih ovako definisali: manje razumevanja za učenike, sve češće zanošenje pričama: „Kad sam ja...“, nepredvidivi naleti besa uz neizostavnu sasvim specifičnu vrlo visoku frekvenciju glasa, sve češća rasejanost koja doseže vrlo povoljne razmere po učenike...
Meni se ne čini da je prošlo baš 10 godina. Možda je to još jedan simptom starenja?
Prvi put sam u učionicu ušla s pitanjem: „Kakvi biste voleli da su časovi srpskog?“ Zbunjeno su me gledali, ali su se brzo razgalili, a ja sam upijala svaku njihovu rečenicu, komentarisala sa apsolutnim uvažavanjem njihove predloge i izgleda tako zadobila prve poene i ono što je nadasve važno – poverenje. Sada sam se igrala prave pravcijate škole.
Kada dođete mladi, neiskusni, starije kolege obožavaju da vam uvale vruć krompir. Prvi uvaljen mi vrući krompir bio je sastanak aktiva opštine nastavnika srpskog jezika. Glavna tema, koja je podjednako aktuelna do danas i koja se još uvek, smem da kažem, nije zapravo makla s mrtve tačke, bila je reforma programa. Ubeđena da sam sve znanje ovoga sveta još rođenjem dobila, vođena apsolutnim entuzijazmom, nastupila sam zastupajući ektremno slobodoumne teze da se razdvoji nastava jezika od nastave književnosti, da se manje bakćemo gramatolomijskim teoretisanjima, a više jezičkom kulturom u koju će kretivno biti upakovana upravo gramatika, kao i da je krajnje vreme da u književnosti prevaziđemo rat, smrt i siromaštvo, uštinemo, malo ili više, književnoumetničke vrednosti i pokažemo sajber generacijama da knjiga ima svoju čaroliju. Sastanak se završio vikom posebnih frekvencija u kojima me je starija i 30 godina iskusna koleginica ubeđivala da je nemoguće predavati aorist bez pripovedaka Petra Kočića, kako njeni đaci uvek plaču uz „Krvavu bajku”... Podržala me je samo jedna koleginica. Smeškala sam se uverena da sam u pravu i da će predstojeće godine biti mnogo bolne za svakog onog ko nije u stanju da sopstvene stege olabavi.
Nakon dva meseca drugovanja, nikad završenih priča, smejanja, igranja, moji prvi pravi đaci ispratili su me sa poslednjeg časa u suzama. „Vi ste jedini kome je bilo važno šta mislimo i osećamo“, rekla mi je jedna devojčica šestog razreda na vratima te zemunske osnovne škole, a njenih se reči držim kao zakletve i danas.
Za ovih 10 godina, početaka je bilo ne zna im se broj. I završetaka. Jednom sam, pre pet godina, čvrsto odlučila da više nikad ne otvorim vrata državne škole u Srbiji – jer su oronula, musava, tužna, neprilagođena, izmrcvarena udarcima koji veze nemaju s onim za šta su napravljena. Teška srca, jer sam i dalje volela svoj poziv. A onda sam se pre dve godine, samo zato što je život slobodnog vetropira postao krpljenje, pa hvatam zakrpe na svaki način i na razne strane, opet vratila tim istim vratima što još teže i tužnije škripe kada se otvaraju.
Držim se zakletve od pre 10 godina, mada neke narogušene dečake u trenerkama sa kapuljačama što, kad im po volji nije, udare pesnicom o školsku klupu, ne mogu da razumem. Ne razumem ni narogušenu kojekakvariju što glumata nastavnike. Ni one što mlade ljude ne vole. Ove što o svemu odlučuju, presuđuju, nameću i naređuju više ni ne pokušavam da razumem. Tesni su mi planovi i programi koje moram da sledim, proširujem ih tamo gde mogu i sužavam gde se sme, a boli me što vrata učionica cvile. A dokle ću, ne znam…