1992. VS 2010.

Bilo je uzavrelo proleće na Balkanu te 1992. Ključalo na sve strane. Ja sam, kao i uvek kada ne želim da prihvatim fakta, ponavljala:“To ne može da bude. To ne može da bude.“
Sanjala sam tog proleća kako neki čudni avioni nadleću Beograd i seju užas... I to, ne znam ni ja zašto, pamtim, kao kornjača... Tog proleća sam, čini mi se, odrastala... Lutala sam, sećam se, na sve načine. Pisala mračne sastave na koje mi je razredna obavezno i po pravilu davala četvorke, petice su bile namenjene onima što su se radovali maju, leptirićima... A kad sam jednom odglumila takvo nešto, opet mi je dala četvorku i komentar: „Patetično!“ Slala sam još mračnije priče na konkurs za kratku priču “Oblaka u pantalonama” na Radio Pingvinu koji sam danonoćno slušala. Patila sam i zato što mi je Grka dao iz geografije dvojku, a ja sam sasvim jasno kapirala i revoluciju i rotaciju, pa sam odlučila da ga bojkotujem i do kraja godine sam na svako njegovo pitanje davala isti odgovor: „Ne znam“ i negovala keca kao vrata, do poslednjeg časa s parolom: “Sve ili ništa!”... Tog proleća mi je drugarica svaki dan ponavljala: „Neko te obožava, a ti ne želiš to da primetiš...“
Tog proleća je Evropa još uvek dosezala do ovih naših brda. Bežala sam sa časova one nedelje kada se išlo posle podne da bih pratila Rimtutituki na šleperu po beogradskim ulicama pevajući “Slušaj vamo” kao molitvu i verujući da rat postoji samo u istorijskim romanima koje nikada nisam volela.
Svoje mangupske porive dokazala sam, samoj sebi, na koncertu Guns’n’Roses u Budimpešti. Preskočila sam zajedno sa drugaricom što me je podsećala da me neko obožava preko dva metra zašiljene ograde na stadionu kako bih prišla bar na metar od Slasha. Bežale smo od redara duboko u masu i nisam marila što sam se bukvalno iskasapila na šiljku ograde. A nisam ih ja nešto mnogo ni slušala, niti bila naročito opijena njihovim zvukom, znala sam napamet poneki stih (i to je mnogo, ja napamet ne znam ni jednu jedinu pesmu na ovom svetu!). Bila sam zaljubljena u Slasha, verovatno samo zato što je bio čupav.
Obećavaju njihov koncert ove godine u Beogradu. Meni nekako milo kad povremeno slučajno čujem neku njihovu pesmu jer me seti na moj prvi pravi veliki koncert, ali se i čudom čudim kad mi neko od đaka kaže da sluša Gunse. Ne bih išla opet na njihov koncert. Samo da ne pokvarim čaroliju iz 1992. Pročitam ponekad đacima svoje psimene zadatke iz te godine. Ne sećam se kako je vežbanka ostala kod mene. A oni slušaju, svi od reda, i ćute. Ne razumeju ništa, znam. Ne razmišljaju oni danas više o tome o čemu sam ja onomad mislila. Naškrabaju danas tek da se kaže da su napisali pismeni, a mene uvek boli što nikako ne mogu da razbijem tu čauru u koju im je ova naša dosadna škola zarobila maštu. Sad znam da rat postoji i da mnogo boli. Ne slušam više Pingvin. Radujem se maju i leptirićima. Opet se pominje Rimtutituki. Evropa je daleko od ovih naših brda. Na mnogo šta odgovorim sa: “To ne može da bude!” Ne ložim se više na čupavce, već na one što imaju višak testosterona. I pitam se da li me neko obožava, a ja ne želim da primetim…