Naduta žaba u PMS-u

Idemo večeras, naravno! Ali posle pet minuta meni se više nikuda ne ide. Osećam se kao naduta žaba i mislim da ću eksplodirati. Plačem s razlogom i bez njega. Arlaukne bez dobrog povoda prava aždaja iz mene pa strelja vatrenim rečima s toliko strasti i agresije da se sama sebe prepadnem. Sve me nervira. Nerviram i samu sebe.
Obrušim se na svakog ko mi iz bilo kojeg razloga stane na živac. Pucam iz sveg naoružanja i svim poznatim tehnikama. I na babe u prodavnici, i na nafurane vozače po beogradskim ulicama, na pešake na pešačkom prelazu, na galamdžije po hodniku škole, na komšiju što je zauzeo tri parking mesta, na klince što se u toplu letnji noć uroljaju u parku pa iz sveg nemuzikalnog grla vrište neke nazovi melodije, na mačke što mjauču i na vrane što grakću... Tresem sve što ne bih istresla ni za živu glavu u danima ne-PMS-a. Ludača, tako ja sebe nazivam ovih dana.
Vruće mi je pa se raskomotim. Onda mi je hladno toliko da se tresem kao prut, navlačim vunene čarape i navlačim džemper. Nedajbože ako me vrućica spopadne pred polazak na posao jer obavezno omašim godišnje doba pa se smrznem do kostiju, a onda kad se s posla vratim, izigravam zimu umotana u gomilu andromolja i ločem hektolitre čaja. Lepo ja kažem: ludača.
Bole me svi moji boli. Iz prošlosti, kao i oni budući. Ridam nad nesrećnim sudbinama širom sveta. Poistovećujem se sa tuštom i tmom. Lijem sentimente na sve strane i prema svakom. Ili točim bujice besa isto tako na sve strane i prema svakom.
U te dane se dobija posebna inspiracija velikih odluka u kojima čistiš život od smrada i otpada, sve postavljaš na svoje mesto, sve po spisku precrtavaš. Obično ostane na odluci, pa se nakon nekoliko dana smeješ samoj sebi šta te je spopalo ili u njagrđem obliku sprovedeš odluke u teškim mukama donesene, pa povlačiš reči i peglaš ono što si već neispeglivo već izgužvala. A spopao te PMS. Vukodlak!
Blagosloven je onaj ko ne zna šta je PMS. Ženski časopisi vazda drve o tome, ali onako usputno i blago, pa preporučuju ovo ili ono. Sriču iste rečenice iz teksta u tekst i horski preporučuje treba to jesi, to piti, ovako disati, onako spavati... Tupe da zatupe... Tu nesnosnu igru hormona i živaca teško je sagledati, a još teže obuzdati. Meni ovih dana nije lako sa samom sobom, mogu samo da pretpostavim kako li je ovima oko mene sa mnom grozno i jezivo i komplikovano. Ili nije. Ili je sve previše jednostavno i lako.
Žurka u meni. Ne znam šta hoću, a šta mislim da hoću, još manje šta neću i, naravno, šta mislim da neću. Treba smisliti neki nuračunljivometar pa na osnovu njega zabraniti nam da bilo šta tih dana delamo. Koliko nas uopšte treba zarezivati tih dana u odlukama, kako nam tih dana saopštiti lepe vesti, a kako one neprijatne (ako je tih dana bilo šta prijatno)... “Fragile! Handle with care”, vičem ja, a ovi oko mene znaju koliko je sati. A vidim po pogledima da me promatraju iz svih uglova i pomišljaju – ludača!
A zapravo pomažu tri kockice belgijske čokolade, čaj sa cimetom i vanilom, topao zagrljaj i bujica ljubavi… Ili Massive attack u Beogradskoj areni 