Mamino jedino oružje koje je potezala u ekstremnim nestašlucima moje malenkosti i mojega mlađeg brata bilo je njeno visočanstvo varjača. Neki put bi nas sam đavo spopao. Vazda sam bila idejni vođa, a moj brat najbolji izvršitelj. Mama nikad nije vrištala na nas, uglavnom je imala beskonačno razumevanje za sve naše budalaštine i smišljotine, a mi smo uporno odmeravali koliko možemo da razvučemo njene živce. Kada bismo ih onako dobrano nategli, skočila bi iznenda, prorondala ladicu i izvukla drveno naoružanje. Sve je bilo do savršenosti uigrano. Boki i ja se pogledamo, pa koliko nas noge nose odjurimo u spavaću sobu, svako zauzme svoj strateški položaj na kauču koji je bio bolji od svake tramboline, pa naizmenično skačemo dok mama pokušava da nas mlatne bar malo tom drvenom spravicom i dokaže nam svoju vaspitačku doslednost. Ako bi joj i pošlo za rukom da nas okrzne varjačom, smejali bismo se do suza uporno dok i ona ne prasne u smeh.
Sećam se i jedne posebne varjače. Bila je nenormalno velika i krili su je, srećom po naše zadnjice, na nekom posebnom mestu i otkrivali je samo u one prokleto gadne po čulo mirisa dane kada svi ulazi i sve ulice imaju poseban miris kuvanog paradajza i ajvara.
Moje prvo naoružavanje varjačom inspirisala je jedna dugokosa devojčica što se sasvim slučajno ušunjala u moj život pre, ups, malko više od 20 (auuuuu) godina i znam da će u njemu zauvek i ostati. Pohvalila mi se jednog parkovskog dana kako je napravila neke super plazma bombice. Ja sam već po dobro poznatom principu majmunčeta morala odmah da saznam kako se te bombice prave i morala, sebi, da dokažem da mogu to i ja.
“Opet se zaljubila! Bogami, naješćemo se kolača!”, pomalo ironično ume da prokomentariše moj dragi bata kada me zatekne s varjačom u rukama kako mutim čokoladni fil, a onda usput dobaci: “Valja li čemu taj što mu bućkaš to nešto?”
Šta god da smućkam i promešam varjačom, začinjeno bar trunkom ljubavi dobija obavezno zavodljivi ukus. Volim kada zauzmem kuhinju, osvojim šporet i naoružam se varjačom. Ne zarezujem recepte, mere i promere. Igram se. I nikad ne zaboravljam da uz svakojake začine neizostavno varjačom umešam i nekoliko kriški čiste ljubavi. Znaju to oni kojima sam ikad spremila ručak ili večeru, bez povoda, samo zato što ih volim. Jer ljubav je najvažniji začin. U kuhinji, baš kao i u životu.
Sećam se i jedne posebne varjače. Bila je nenormalno velika i krili su je, srećom po naše zadnjice, na nekom posebnom mestu i otkrivali je samo u one prokleto gadne po čulo mirisa dane kada svi ulazi i sve ulice imaju poseban miris kuvanog paradajza i ajvara.
Moje prvo naoružavanje varjačom inspirisala je jedna dugokosa devojčica što se sasvim slučajno ušunjala u moj život pre, ups, malko više od 20 (auuuuu) godina i znam da će u njemu zauvek i ostati. Pohvalila mi se jednog parkovskog dana kako je napravila neke super plazma bombice. Ja sam već po dobro poznatom principu majmunčeta morala odmah da saznam kako se te bombice prave i morala, sebi, da dokažem da mogu to i ja.
“Opet se zaljubila! Bogami, naješćemo se kolača!”, pomalo ironično ume da prokomentariše moj dragi bata kada me zatekne s varjačom u rukama kako mutim čokoladni fil, a onda usput dobaci: “Valja li čemu taj što mu bućkaš to nešto?”
Šta god da smućkam i promešam varjačom, začinjeno bar trunkom ljubavi dobija obavezno zavodljivi ukus. Volim kada zauzmem kuhinju, osvojim šporet i naoružam se varjačom. Ne zarezujem recepte, mere i promere. Igram se. I nikad ne zaboravljam da uz svakojake začine neizostavno varjačom umešam i nekoliko kriški čiste ljubavi. Znaju to oni kojima sam ikad spremila ručak ili večeru, bez povoda, samo zato što ih volim. Jer ljubav je najvažniji začin. U kuhinji, baš kao i u životu.
No comments:
Post a Comment