Jedne beogradske dnevne novine su na današnji dan 1974. godine objavile foto-vest o desetinama motorista koji su prethodnog dana prodefilovali ulicama Beograda. Predvodio ih je motor kojim je upravljao mladoženja a iza njega, u venčanici, sedela mlada.
Ne znam kako se godine preračunavaju u kilometre, ali znam da su često menjali brzine, kao i prevozna sredstva. Meni nikad ta njihova vožnja nije bila sasvim jasna, ali je sigurno da vredi čim toliko traje. On uvek dobacuje: "Izbori su samo privid. Ništa mi ne biramo. Putevi se ukrštaju, ti sve nešto misliš da ih biraš, a onda se nađeš na nekom i nemaš pojima kako si tamo dospeo, samo znaš da moraš da ga pratiš!" Ona svoju odanost pravda rečima: "Uvek postoje dve mogućnosti: jedna je da bude ludo i beskrajno nepredvidivo i uvek zabavno. Ili da bude dosadno, mirno i predvidivo. Ja nikad nisam mogla da putujem tim uglačanim, ravnim putevima u drugoj brzini!"
Njih dvoje su krivi što postojim. Krivi su i što volim puteve. I zato što biram ludo i beskrajno nepredvidivo. U meni su se sjedinile njihove suprotnosti, i nosim ih kao dve karte u jednom rukavu!!!
Neka su oni meni živi i zdravi bar još godina 100!
No comments:
Post a Comment