Smešno je i sramota biti romantičan

„Šta znači biti romantičan?“, pitam ja moje đake. Slažu se uglavnom svi u jednom: „Romantičan je onaj što je smešan!“ Pitam ih dalje da mi objasne kako je to romantičan smešan, a oni zapinju i pravdaju se jednostavno: „Smešan je“. Nižem pitanja: „Da li je to što je romantičan smešan ružno?“ Viču svi u glas da nije. Na pitanje da li je neko od njih romantičan, ćute ili resko razvlače: „Neeeeeee!“

Čupam se nekako, uvek na sopstveni račun, pa objašnjavam da su romantični oni što mnogo polažu na osećanja, vode se njima, nije ih sramota da ih pokažu, ne misle da su smešni ako izraze nežnost, uznemirenost, povređenost, ponos, radost, ljubav, čežnju... neguju maštu i njome kao i snovima i sanjarenjem katkada udese stvarnost. Pa dodajem ponosno da sam romantična i da ne mislim da sam u svemu tome smešna. Onda kao nekakva zaraza, razliju se osmesi po učionici, osećam da sam ih malko ohrabrila. Pitam: „Da li je sramota biti romantičan?“ Dvoume se, pokolebani su, nisu više sigurni šta da odgovore, ali ipak se slože da jeste sramota biti romantičan. Ne znaju zašto. „Ima li sad nekog ko je, možda, ipak romantičan?“, preslišavam ih još jednom. Prva ruka je ponosno podignuta, a za njom još nekoliko. Gledaju me odlučno romantično osmehnuti. A meni milo, jer znam da smo svi mi bar trunčicu romantični. I znam da to nikako nije smešno. A mene, eto, nije ni sramota.