Granice ne postoje, optimizam je opredeljenje, a sreća odluka

       Joga se u mene zaljubila pre nekih sedam godina. Da, ona u mene, ja sam kasnije shvatila da sam zaljubljena u nju, tek onda kad nisam uspevala da svoje obaveze uskladim s terminima (to, kako ja volim da ga nazovem, kasno paljenje prati me u životu vazda).

       Anetini časovi bili su oda smejanju. Vežbale smo i beskrajno se smejale, pa sam uz tu potpunu opuštenost neverovatnom brzinom savladavala poze (asane) i samu sebe iznenađivala. Bila je to jedna od mojih čuvenih faza kada, po ko zna koji put, odlučujem da svoj život iz korena izmenim, pa se natrpam obavezama na sve strane (da zamajam ludu glavu i dobijem potvrdu da mi je život sadržajan i smislen, jer se vazda oko toga preslišavam). Ni najmanje mi nije bilo teško da subotom odjurim na jogu na jedan kraj grada, pa pravo sa joge na drugi kraj grada na salsu. Osvajala sam nešto sasvim novo, punila se svežom i do tada nepoznatom energijom i osećanjima. Nažalost, mnogi, i dan danas, kada pomenem jogu, naboraju svoja lica i coknu skoro neprimetno kao da im pričam o hvatačima snova, isterivačima duhova ili nečem strašnom i neprimerenom. Aneta me jе naučila da je naše telo gipko onoliko koliko mu dozvolimo. O duhovima, bogovima i silama nemerljivim nikada nije bilo reči.

       Sa novom školskom godinom uvek ide i novi raspored časova. Moji časovi i Anetini termini joge su se razišli. Pokušavala sam nekako da svoje obaveze opet postrojim u vrstu u kojoj bi sigurno mesto bilo i za jogiranje, uz sjajnu dozu smeha, ženskog ćaskanja, neizbežnog ogovaranja, jedne sjajne lakoće u svemu. Nisam uspevala u tome, joga mi je izmicala. Ne, izmicalo mi je vreme, joga me je čekala.

       Lazini časovi bili su potpuno drugačiji. Red, rad i disciplina. A ekipa je mahom bila starija. Mnogo starija od mene. Laza nikada nije pokazivao saosećanje sa nekim ko nešto ne može da uradi, što sam doživljavala kao prekor i vazda mi je bilo neprijatno. Doživela sam šok, ali i oduševljenje kada su bake i deke bez ikakvih poteškoća, na časovima joge, izvodili stoj na glavi. Nisam se usuđivala da pokušam, ubedivši sebe da je to u mom slučaju nemoguće. Malo su mi red, rad i disciplina bili tesni i sva ta ozbiljnost, pa sam pronašla 101 razlog da prestanem da idem na časove joge kod Laze iako sam ga smatrala sjajnim instruktorom. I bilo me je sramota što sam najmlađa, a ne mogu da stojim na glavi. Ni sa Lazom nikada nismo pričali o duhovima, bogovima i silama nemerljivim. A te bake i deke oko njega naučile su me da su granice u nama samima, da smo ograničeni onoliko koliko sami sebe ograničimo. U glavi. Ili srcu.

       Drugovanje sa Lazom nastavila sam nakon duže pauze. Sasvim slučajno, iako u slučajnosti ne verujem. Bilo nas je četvoro-petoro u grupi i svi smo bili početnici (doduše, ja treći put). Laza je bio još nepopustljiviji po pitanju rada, reda i discipline, a mi smo brzo učili, prevazilazili sopstvena ograničenja i uživali u svemu tome. Neke položaje i dalje nisam pokušavala da uradim ubedivši sebe i uporno ubeđujući sve oko sebe da je to nemoguće. A jedino čega je trebalo da se oslobodim bile su – granice koje sam sama sebi postavila i – strahovi. Počela sam da uživam, prvi put u životu, u redu, radu i disciplini.

       Po principu nestalnosti, uvek i u svemu, zbrisala sam od joge kada je stvarnost počela opako da me reže u jednoj beogradskoj redakciji dnevnih novina. Po dobrom starom oprobanom receptu izgovora, počelo je da mi nedostaje vremena, da ne stižem na treninge, da i kad stignem, ne mogu da se prepustim trenutku (a u jogi nema važnijeg principa do onog – SAD I OVDE). Redakcijska nepredvidljivost izbila mi je iz ruku sva užad i odjednom više nisam ja bila ta koja je upravljala svojim vremenom. O jogi sam često pričala. Nedostajala mi je neizmerno, ali ništa nisam preduzela da je vratim sebi.

       Nakon višemesečnog pregovaranja, nagovaranja, dogovaranja, razmatranja, promatranja, joga se vratila u moj život. Ne, vratila sam se ja jogi. Na najlepši, najtananiji način.

       Maša je spojila u svoje časove sve ono čemu su me učili Aneta i Laza i obojila ih jednom divnom bojom potpune, bezrezervne podržavajuće note. Podstakla me je da razmišljam o jogi na drugačiji način. I zarazila me sasvim. Nenametljivo, sa istančanim osećajem da te pogura kada posustaneš, otkrila sam uz Mašu čaroliju prevazilaženja sopstvenih ograničenja. Zapravo, uverila me je sasvim da granica nema, da se sve da promeniti i pomeriti, strpljenjem i upornošću.

       Uz jogu sam spoznala da je disanje iskon života, ritam-mašina ljudske biologije. Ako ritam nije valjan, ispadaš iz igre, padaš i teško se dižeš. Dok dišeš i pronalaziš sopstveni ritam, važno je da širom otvoriš pluća, jer samo dubok dah može da udahne ljubav, i samo tako ljubav može da se podeli. Disanjem hraniš svaki delić svoga tela, ali i duše. Tako, uspostavljajući ritam, udišeš harmoniju, a ona usglašava i usmerava misli i osećanja.

       Joga me je naučila i da sreća ne zavisi od okolnosti u kojima se zadesimo, sreća je naša odluka. Srećni smo samo onoliko koliko sebi dozvolimo. Neodvojivi prijatelj sreće je optimizam. A optimizam nije nešto što nam u nekom trenutku neko ćušne u džep, to je, takođe, opredeljenje, princip kojeg se prihvatiš, slediš ga, neguješ, doteruješ i popravljaš, i u tome uživaš. Joga me je naučila i da se problemi ne neguju, već rešavaju. Kada mi je jednog treninga Maša predložila da pokušam da uradim stoj na glavi, bez trunčice dvoumljenja sam pristala. I uspela. Na trenutak nisam sebi verovala jer sam prevazišla granicu koju sam davno nekada na Lazinim časovima sebi postavila i negovala je godinama. Blaženo je osećanje koje to pomeranje okova izaziva.

       Pomerajući ograničenja i udišući harmoniju, osvestila sam da je ljubav ključ za plovidbu kroz život. Šta god da činim, čime god da se zamajavam, kako god da trošim vreme, zarađujem novac, osvajam vrhove ili tonem u najdublje dubine, ja volim. Volim život, ljude oko sebe, volim svet, volim sebe, volim jogu.

       Upornost, strpljenje, optimizam, ljubav ulančaju neminovno i zdravlje, pa je sreća još veća, a optimizam čvršći.

        Probajte, lako je!

Grad u gradu

Grad u gradu

     Nekada je tu bio stari aerodrom. Na tom starom aerodromu radio je moje deka kao avio-mehaničar. Moj tata odrastao je na tom istom mestu uz buku aviona zavolevši letenje i sve što ima veze sa osvajanjem neba. Kao malu, priče o starom aerodromu oduševljavale su me i pomalo mi je bilo krivo što taj aerodrom nije više tako blizu. Valjda otuda i meni srce radosno kuca kad treba da se leti.

     Godinama prolazim pored tog aviona na Novom Beogradu. Uvek me je intrigirao, ali visoka ograda oko njega i tih nekoliko staklenih zgrada u Omladinskih brigada vazda su mi delovali kao zabranjeno parče grada.

     U ciklonautičkim poduhvatima tipičnih rekreativaca, sa viškom vremena, dobrim raspoloženjem i detinjom razdraganošću, nabasale smo sasvim slučajno na put što prolazi kraj starog aerodroma. Kako smo se ovih dana dokopale foto-aparata, moja opaka ciklonautičarka i ja, po prirodi fotoholičarski raspoložene, okidamo dugmence na čarobnoj spravici kad god možemo i neizmerno uživamo u tome. Tako nikako nismo mogle da propustimo aviončić što treba da podseća da je tu nekada bio aerodrom.

     Iznenadilo me je da iza aviona vodi pešački put ka „Airport City Centru“ i da nema nikakve kapije, zida, rampe, pa sam predložila da se prošunjamo i vidimo šta zapravo znači to što na ulazu piše da je „grad u gradu“.

Nepropisno parkirani bicikli

     Besprekorno uređena površina između zgrada. Pomalo sterilna, jer je sve pod konac: fontana, leje sa cvećem, klupe. Istovremeno i sablasno – jer nigde čoveka nije bilo, čak i bašta kafića sa uredno poređanim stolovima i stolicama zjapila je prazna. Razdragane i razigrane bile smo savršeno inspirisane da tako pustom i izveštačenom prostoru dodamo malo nestašluka, začinimo ga diskretnim kikotanjem i unesemo nemir i neurednost kao princip prirodnosti koje moja drugarica ciklonautičarka i ja brižljivo negujemo. Skakutale smo oko fontane, smejuljile, zbijale šale, naravno elektronskim okom beležile svaki geg i gig. Pogledom se dogovorile da fontana zaslušuje da joj odamo čast kratkim gnjuranjem naših stopala. Taman sam započinjala čuvenu priču koju vazda uz fontane prepričavam kako me od najranijeg detinjstva putovanja uvek vezuju za fontane u kojima sam, poput obaveznog turističkog obreda, morala da umočim makar palac leve noge, kad se među nama stvori devojka, uredno uniformisana i obeležena značkom „security“. „Molim vas da se udaljite od fontane, u njoj ne možete prati noge“, trudila se da nam to priopšti mirno, ali odsečno. Zbunjeno smo je pogledale, pa smo onda pogledale jedna drugu i jednoglasno izustile: „Molim?“ Security dama naoružana raznim sredstvima veze i komunikacije nastavila je svoje dobro uvežbane rečenice: „Da li su ono vaši bicikli?“ Opet zbunjeno procedile smo otegnuto: „Daaaaaaa?“ „Nepropisno ste ih parkirali. Odmah ih uklonite i parkirajte na parkingu iza zgrade!“ Moram priznati da me je bilo pomalo sramota, onako iskreno, ali sam bila i ljuta: „Izvinite, a ko propisuje pravila ponašanja na javnoj površini? I gde, uostalom, ako ih vi propisujete, piše šta je ovde zabranjeno, a šta dozvoljeno?“ Naše bicikle uredno smo stavile uz ivicu staze, da nikome ne smetaju, mada oko nas nikoga nije ni bilo. Mlada savesna security gospođica ironično se osmehnula i rekla kako verovatno ne dolazimo u taj kraj često, jer da dolazimo, znale bismo šta je tu dozvoljeno, a šta zabranjeno i da su pravila ponašanja jasno određena. Ironično sam joj uputila izvinjenje i rekla da bi sasvim u redu bilo da na ulazu u „grad u gradu“ jasno nekakvom oznakom objave nama običnim smrtnicima i nenamernicima da u „gradu u gradu“ važe zakoni „grada u gradu“. Obezbeđujuća dama je stajala nad nama kao kobac i pratila svaki naš pokret kao da smo dva najgora zločinca, idući za nama u stopu. Da je imala metlu pri ruci, kojim slučajem, činilo mi se, da bi nas rado njome i počistila. Kao dva vetrom nanesena ljudska otpatka. Sve do crte, nevidljive crte, gde se zavšava „grad u gradu“ i počinje grad, moj grad, moj Beograd, koji je svakim danom sve manje moj.

Opake ciklonautičarke

     Ne znam zašto smo se posle toga ućutale, uozbiljile, pokunjile, možda i postidele. Pedalale smo neko vreme u potpunoj tišini, odlutale u mislima i preslišavanjima, svaka za sebe. „Jelo, ja mislim da smo mi kulturne osobe“, najzad je Maja prekinula muk. Potvrdila sam da sam ubeđena da jesmo. Nismo umele jedna drugoj da objasnimo zašto nas je, i pored toga što smo kulturne i što znamo da nismo učinile ništa strašno, ružno ni nepristojno, užasno sramota...