Zašto mi suze cure, a nisam tužan

Naslonilo se pre neko veče moje obožavajuće Lalence na mene: „Jelena, da te pitam nešto?“ A meni se uvek na taj njegov uvod razvuče osmeh, najšire što može i, da može, oko planete bi se razvukao od radosti što želi nešto da pita i to baš mene. „Zašto meni nekad cure suze, a uopšte nisam tužan?“, pita on mene pomalo mazno, ali jako zabrinuto. Zagrlim ga, ponekad pomislim da ga, možda, i gušim tim svojim tetkinskim cmakanjima i zagrljajima, a smišljam šta da mu na to odgovorim. Znam i zašto me pita. Pre neki dan je bila neka neprijatna uzbuna u porodici, pokušali smo da pred njim o tome šifrovano pričamo, ali deca ne slušaju reči, već svet oko sebe nekim posebnim čulima što nama s godinama otupe, u sebe upijaju, i sve razumeju, pa i ono što mi kad otupimo nikako ne možemo. Ja sam ubrzo otišla nakon tih šifrovanih pregovora, ali su mi sutradan rekli da su mu suze curele i bradica se tresla, a on ih sve ubeđivao da nije tužan i da ne zna otkud sad te suze. „Ne brini“, pokušavam da ga ohrabrim, „To se nama svima dešava. Oči su osetljive, pa kad jako duva vetar, one se brane tako što počnu iz njih suze da cure. A dešava se i da nas nešto golica u nosu, pa i onda suze krenu. Ili nam nešto toliko malo i nevidljivo zaluta u okce, a mi to ni ne osetimo, ali oko hoće da ga izbaci, pa suzi da se s nepozvanim gostom izbori.“ On me pogleda smireniji: „Pa dobro, ako je tako! Baš sam se pitao!“

"Večernje novosti", 28.03.2011.

Sinoć me na Fejsu startuje Milanče pitanjem: „Jeco, čitaš li ti novine?“ Kratko mu odgovorim da uglavnom to ne radim, jedva se suzdržavši da ne udavim čoveka obrazlažući kako novine, vesti, dnevnike i slične generatore negativne energije izbegavam koliko god mogu. Jasno mi je sad da će Milanče da puca pravo u mene, samo se pitam kojim povodom. „A da li ti imaš neke crvene pantalone i neki šareni duks sa kapuljačom, i tamnocrvene patike sa crnim đonom?“ Zaista sam među ritama namenjenim za kučkarenje imala takvu kombinaciju, ali sam sve to onog junskog dana, kada je Vudićka u mom zagrljaju poslednji put uzdahnula, potrpala u džak i ostavila kraj kontejnera. Objašnjava mi Milanče kako je u “Večernjim novostima” u ponedeljak objavljen članak u vezi sa psima, a uz to fotografija psa, koji strašno liči na Vudićku, i nekog ko isto tako strašno liči na mene. Onda mi lepo pošalje MMS. I ja zanemim od šoka. Zaista na fotografiji Vudićka i ja. Ne znam ni kada niti ko nas je slikao, Vudićka je tu baš bila mlada i, prema mojoj frizuri, fotografisana je verovatno pre tri godine na keju kod Juge.

Odmah se dam u potragu za “Večernjim novostima” od ponedeljka, uspešno – naš prvi komšija redovno ih čita. Gledam, pa još jednom očima svojim ne verujem. Stvarno – Vudićka i ja! Osim apsurda što Vudićke već skoro celu godinu nema, još apsurdnije je što tekst govori o krpeljima i ostalim prolećnim mukama, s kojima baš ona nije uspela da se izbori.

Pomešana mi osećanja. I drago mi je, i tužno u isto vreme. Pa celu noć prevrćem uspomene i jedva čekam da svane.

Jutro savršeno za obožavanje sunca, razgovore s cenjenim veličanstvom Dunavom, verovatno baš isto kao i jutro kada je fotografija nastala. Navučem rolere, pa odjurim uz reku - da Dunavom pustim sve ono što me je morilo ne samo prethodne noći, već što me boli bezmalo celu godinu. I dok, po ustaljenom ritualu, pozdravljam sunce, reku, probeharelo drveće, proleće, suze liju niz obraze, a nisam tužna, nema vetra, niti je bilo šta zalutalo u moje oko.

Kad zaroniš u more (osećanja)

Posebno u duga beskrajna beogradska sivila želim da sedim na obali nekog mora, nije važno kojeg, sama, i prebiram po talasima osećaje. Oduvek su me vodena plavetnila očaravala, davala mi osećaj apsolutne punoće sebe i osećanja, doživljaja sveta i same sebe. I hranila me mirom.
Usitnjavam drugu nedelju ogledanja u moru. Pobegla sam od svih beogradskih aveti na jedno ribarsko ostrvce u srcu Jadrana koje je nekako, da li svojim položajem, nemogućnostima koje su doneli balkanski ratovi na pragu 21. veka ili ko zna čim, zaobišlo mnogo šta. Ovde nema ulica, nikad nije stigao nijedan automobil, signal mobilnih operatera je varljiv (čas ga ima, a uglavnom nema), postoji jedna prodavnica, tri restorančića, hotelčić (u kojem upravo zadovoljavam svoje diskomoguglantske strasti), dve crkve i tišina. I zvezdano nebo kojim krstare padalice. Gde god da se nađeš, do mora ti je potrebno najviše desetak koraka. Skoro savršeno mesto da uroniš u sebe, pretreseš osećanja, proluftiraš želje, zaploviš sopstvenim dubinama i razlučiš šta hoćeš. Ili nećeš.
Ima jedan galeb. Veći je od svih drugih ovde. Svako me jutro čeka na steni što je miluju talasi nadomak Keking žala. Uvek je sam, i uvek me promatra i prati pogledom. Zastanem, a on zabaci glavu, zamaše krilima i pusti svoj glas. Onda mi okrene leđa i ja nastavim svojim putem. Posle podne me opet čeka na istom mestu, ali ga ja tada pozdravim iz vode, s druge strane, a on ćuti i gleda. Podseća me na Vudićku...
Predajem se moru sasvim. Puštam ga da me obožava na svaki način. Obožavam i ja njega svom punoćom. Radujem mu se i dublje i više i jače nego kada sam bila dete. Oslobađa me. Raduje. Hrani. Opušta. Voli. Krepi mirnoćom kojom dočekuje zoru i ispraća suton, a zavodi blagom dnevnom uznemirenošću. I miriše snažno.
Na Kekinom žalu, zgodnom ćoškiću da se u more uplovi, živi porodica kraba. Uglavnom mi mahnu u suton kada budu sasvim sigurne da je svaka ljudska opasnost prošla. Najčešće iz tog čoškića zaplivam naoružana maskom i disaljkom u nameri da se pridružim nekom jatu riba. One znaju da im ja neću ništa, ne uspaniče se kad me spaze, već nastave svojim poslom, a ja ih pustim da mi pokažu svoje puteve pa se lagano šunjam za njima. Jer se, kao i svaka riba, najbolje osećam dok plivam. Dno je prazno. Osvojili su ga ježevi i morski krastavci i baš se ništa zanimljivo ne dešava. Gospoda bodljikava je nametnula poseban red, pa moraš dobro da razviješ strategije ulaska i izlaska iz mora. Dok ronim za jatima ribica, osvestim iznova sablasnu prazninu koju je Vudićka iza sebe ostavila. Pa dišem teško i duboko još uvek nemoćna da prihvatim njen odlazak. I ponavljam u sebi onu svoju čuvenu: „To ne može da bude!“ Zaplivam ka pučini i predajem moru bolno osećanje, a more me miluje. I leči...
Noću se more pretvara u ogledalo u kome zvezdano nebo proverava svoje daljine. Gradovi su progutali mnoga sazvežđa, pa se pomalo uplašim veličina i brojnosti zvezda iznad ovog ostrva. Brojim padalice i nižem želje. Lažem! Ponavljam jednu jedinu: želimteželimteželimteželimteželimteželimteželimte...

heliolatrija

Provuče se nečujno, polako, skoro neprimetno. Najpre počne da mi golica otkrivena stopala. Lagano. Ne meškoljim se. Pravim se da ne primećujem, a uživam u jutarnjem ritualu. Onda se uspuza uz leđa do vrata. Miluje me, mazi, umiljava mi se. Zna da tako volim, da volim što je toplo i nežno. Najpre ne mrdam, prepuštam mu se, pa od miline se promeškoljim, a osmeh ne mogu da savladam. I nimalo mi nije važno što je rano i što nemam baš nikakav dobar razlog da se u nedeljno jutro probudim baš tada. Čujem i Vudićka se odnekuda meškolji i osluškuje moje disanje. Zna da uživam u jutarnjem milovanju. Čujem kako lupka repićem jer je ustanovila da se pravim da spavam. Rasteže se i lagano, trudeći se da bude sasvim nečujno, prilazi mom krevetu. Seda i postavlja njušku što bliže meni kako bih čula uzdah. Tako me zove. Ako ne odreagujem, onda pisne, ali tiho, kao da ne želi nikog drugog da probudi osim mene. Promeškoljim se. Zbog milovanja koje i dalje traje. Vole me oboje, i ona što uzdiše i ono što me miluje. Oboje me zovu. Voli me Vudi. Zove me Vudi. Voli me sunce. Zove me sunce. Miluje me sunce.

Naoružavamo se Ragbićkom, onom bezobraznom vrdavom ševrdavom loptom skitaljkom. Pre svih, jer je nedelja i svi spavaju, pozdravljamo našom igrom u parku njegovo veličanstvo sunce. Razdraganošću mu se zahvaljujemo na divnom jutru. Volimo ga, i Vudićka i ja, i detlići iz parka, i vrapci što se prepiru oko nekih zaostalih mrvica, i psi beskućnici, i osakaćeno parkovsko drveće, i stidljivi cvetovi na žbunju, i travke što se iz zimskog sna bude... Čarobna oda suncu!

Nikad mi nije dosta! Želim ga, posle ove najduže, najbolnije, najbelje, najteže a proklete zime, nesamerivo, beskonačno. Obožavam ga kao nikad do sad!

Hoću da se volimo sunce i ja danas ceo dan! Otresam zimsku patinu sa bicikla, pa hitam u još jedan zagrljaj suncu kraj reke. I Dunav voli sunce. I sunce voli Dunav. On se plavi, a ono se ogleda u njemu.

Sava voli sunce. I sunce voli Savu. Ona se valja pomalo tromo, nabujala, a ono iskriči iz nje, bljeska i zaslepljuje. Ja volim i Dunav i Savu, volim sunce, i volim Beograd kada ga sa novobeogradske obale Save obuhvatim čvrsto celog u zagrljaj, a sunce obgrli i Beograd i mene istovremeno. Pa svi zajedno pevamo odu ljubavi!

A tek je početak dana... Tek je prvo prolećno jutro...

Рагбићка

-->

Мрвица је била најмањи и најхрабрији пас на свету. Била је јуначна до лудости, толико да је једног дана доказала да је, иако најмања на свету, бржа од комбија, који се само тај дан појавио у нашој улици и никад више. Бржа је била свега неколико делића секунди, тако су ми само једном рекли јер нисам никад никоме дозволила да ми још који пут преприча ту секунду или две када се мој најмањи и најхрабрији пас на свету сместио заувек у једну огромну и болну успомену...

Иако смо поделиле нешто више од годину догодовштина и углавном дивних прича, а пре свега дивних људи с којима ме је баш она спојила и с којима и даље уживам у друговању, била је најмањи и најснажнији генератор позитивне енергије. Тог јутра, након што је доказала да је најбржа, замолила сам укућане да однесу сваки предмет који је имао било какве везе са њом. Болело је бескрајно...

Увек изнова учим да живим, с још једном успоменом више, утабавам време и трудим се да понесем са собом нејлепше отварајући широм врата својих осета за нове приче, за нове љубави, јер знам да је сваки крај истовремено нови почетак који ће бити онолико леп колико му дозволим да буде...

Нови почетак била је Вудићка. Вудићки су пут до моје куће показали баш ти дивни другари с којима ме је најмањи и најхрабрији пас на свету спојио. Знали су да се нећу предомишљати иако сам ја била убеђена да хоћу, филозофирала унапред, бранила се по обичају, али само до тренутка када сам отворивши једну земунску капију угледала ругобицу која је личила на све осим на ердела како седи у гомили песка с једним клемпавим уветом и блентаво ме гледа с питањем: „Шта ћемо сад?“ Одлагање је било искључено као могућност иако је у мом дому било право невреме. Само нам је она у читавом хаосу фалила: да краде мајстору четку из канте поликолора, да се стручно очеше о зид који је молер управо успео да доведе до нивоа пристојности, да на свеже обојени зид остави отиске шапа јер је баш тад нашао неки неваљали комарац да баш ту негде прозуји, да ме свако јутро изненади новим техникама обраде баш моје обуће. Нећу јој опростити никада што ми је, кад сам коначно набацила једне на штиклице, тако стручно обрадила исте те штикле и то на обе сандале да јој ни најискуснији дабар није био раван. Тек ме једно јутро потпуно престравила поносно ме гледајући с Рагбићком у устима. Где је само Рагбићку ископала и како, само она зна, али откуд Рагбићка уопште у кући и где се крила све ово време, зар је нису однели оног јутра кад сам их замолила да све Мрвичино однесу... Ово нису чиста посла...

Рагбићку сам купила Мрвици ономад јер је данима меркала и покушавала да исту такву само жуту лоптицу украде својој поштованој други Дончи. Не размишљајући ни мало о бојама и томе да су лоптице у псећем свету нека врста потрошног материјала (питајте неког од кучкара колико је до сад лоптица њихов четвороножни пријатељ изгубио!), изабрала сам баш зелену. Оптимистично, као и у свему у животу! Посебна чар овог рода Лопти је у томе што оне задају непредвидиве правце кретања псићима одајући утисак неухватљивости, што опет посебно весели ове лајаве живуљке, па им је таква игра посебна посластица.

Мрвица се у парку појавила с Рагбићком у устима иако је нова играчка била скоро као Мрвкина глава. Жао ми је што немам фотографију да вам покажем тај чувени стил ношења Рагбићке – успевала је да је загризе у оним деловима где се лоптица сужава и носила је увек с леве стране вилица. Гледала је своје псеће другаре испод ока „Хм, у-та-та, имам је сад и ја!“ Кад се појавила Дона, отпоздравиле су једна другој на добро познати псећи начин, и размениле лоптице. Мрвица је наставила за свој грош са жутом у устима, а Дона са новом зеленом. Оваква размена дешавала се редовно, на сваких неколико дана. Мрвица је тако имала пола недеље жуту Рагбићку, а пола зелену. И ниједан други пас није добио шансу ни да помисли да задржи било коју од ове две лоптице.

Десило се да смо у данима када је наша зелена Рагбићка била у нашем поседу некако тренутком непажње Рагбићку изгубили. Баш чудно изгубити зелену лоптицу у трави! Нема говора да се враћамо кући без Рагбићке, макар нас то коштало сате потраге. Када је све изгледало да је ипак Рагбићка нашла згодно место да се ослободи нашег власништва, у помоћ смо звале доброг старог Арија. Он је потпуни, апсолутни и ничим поколебив обожавалац свега што под лопте потпада. Можете се пред њим појавити с најслађом говеђом коском у једној руци и лоптицом у другој, он ће увек изабрати лоптицу. На питање: „Где је лоптица?“ одлепљује моментално и свим снагама и посебном страшћу предаје се потрази и непогрешиво на највероватнијим местима проналази не само лоптицу коју смо хтели да нађемо, већ по правилу још неку коју коју је добри власник отписао као заувек одбеглу. Тако је Ари много пута дотрчавао нама у помоћ и спасавао Рагбићку зле судбине.

Прва озбиљна отмица Рагбићке десила се у зло јутро потпуно ненајављено из једног јединог разлога што је Чупко, иначе бескућник, данима из прикрајка гледао како се ови кућни пси забављају до изнемоглости јурећи упорно за нечим котрљавим. Четири пута већи од Мрвице, мада га се она није плашила, јер, да вас подсетим, била је најмањи и најхрабрији пас на свету, сачекао је тренутак када је Рагбићка преварила Мрвку нагло променивши правац котрљања, зграбио Рагбићку и почео да бежи колико су га ноге носиле. Организовали смо потеру за њим, јурњава, цика, кроз велики парк у Земуну, и кад смо коначно изморени и балдсани успели да стигнемо чупавог псића, Рагбићке више није било у његовим чељустима. Кад ли му је само утекла? И не само Чупку већ читавој парковској екипи? Аријева потрага овог пута није успела. Сасвим смо се помирили са тим да је Рагбићка побегла. Шта да јој радимо кад јој није суђено да буде наша!!!

Прошло је неколико дана, кад у јутарњој шетњи јури Ари и носи нешто – Рагбићку, наравно. То јој је већ био сигурно пети или шести повратак у нашу екипу. Дона и Мрвица су брже боље одмах размениле своје играчке, па се све опет вратило у неке уобичајене токове.

Били су дани када је Рагбићка била опет Мрвкина. Дона се на размену појавила без своје жуте лоптице. Без икакве лоптице. Њена жута Рагбићка је нестала и никад је више нисмо нашли. Мрвица није ни разматрала више то да би могла својој обожаваној пријатељици да понекад да Рагбићку на зајам. Али Рагбићкина судбина луталице се још једном с њом поиграла. Пси су се занимали псећим пословима, а Рагбићка је седела на клупи заједно с нама кучкарима. Није нико на њу ни обраћао пажњу, а ја сам, по већ устаљеном принципу урођене и сталне расејаности, заборавила сасвим на Рагбићку и оставила је на милост и немилост на тој истој клупи. Сетила сам се тек сутрадан, али Рагбићка је увелико нашла свој пут, где и како – ко је то могао да зна. Сад ни Мрвица ни Дона нису имале играчку што непредвидиво мења правац, и чекали смо чувену плату да идемо да набавимо нове.

Неколико дана након што сам Рагбићки ненамерно дала сву слободу овог света, Мрвица и ја свратимо у Донин дом. Дона нас је одушевњено дочекала на чаробној бело-црвеној тераси у друштву госпође Млечике (која данас има више од два метра и поносно живи чувајући једно парченце неба испред врата дома у којем живе моји другари којима Дона много недостаје) и ни са ким другим до бојом и линијом наше Рагбићке.

Нама кучкарима најбољи су другари дечурлија из парка која неизмерно жели баш исте овакве кућне другаре, али им родитељи то не дозвољавају. Најсрећнији су кад им поверите свог кућног другара да га прошетају парком или да се поиграју. Ти наши најбољи дечурлијски другари пронашли су напуштену Рагбићку на истом месту на којем је била заборављена и поносно однели Дони. Тад сам схватила да дефинитивно имамо посла с неком уврнутом лоптицом којој се никако не да да нам умакне или да пронађе газде које је никад неће губити. Али, овога пута није било говора да нам Дона врати нашу Рагбићку. Било ме је помало и срамота да покажем негодовање, али сам свом силом желела да Рагбићка ипак буде опет наша. Мрвка је увелико разрађивала стратегију отмице, а ја сам тихо навијала да јој то и успе. И искористила је најкраћи тренутак најмање Донине непажње, зграбила Рагбићку, а ја сам се напрасно сетила да из места морам кући, и тако смо помало кварно Мрвка и ја вратиле Рагбићку у наше власништво. И сад смо је осудиле на кућни притвор, било јој је до даљњег забрањено било какво напуштање нашег дома. Али је Мрвица врло брзо након те пресуде заувек напустила мој дом... А на Рагбићку наредних година нико жив није наишао. Нисам ни помишљала на њу јер сам била убеђена да је оног дана заједно с Мрвицом из мог живота отишло све њено. А Вуди ми никад није открила ни најмањим мигом где су се и како њих две пронашле.

Кад је већ годинама чучала тамнујући, тог дана угледавши је у Вудикиним чељустима, ослободила сам је пресуде да не сме никуда из куће. Рагбићка је постала верна Вудикина котрљајућа играчка која је повезивала хиљаде мојих осета забележених у сећањима на тамо нека времена.

Редовно нам је Рагбићка правила друштво у дугим шетњама крај Дунава. Нарочито ми је помагала када је требало ово жгебаво својеглаво и најтврдоглавије псето на свету замајти нечим и научити га да мора да се и чешља понекад у животу.

Ветровити, сиви, намргођени, некад кишно ромињави дани имају једну једину предност – нико их не воли, па су и кеј и парк и пола овог града само наши, што можемо без свих оних опасача и посебних мера опреза да се играмо, чешљамо, трчимо, лајемо... Таквог једног грозног дана кренуле смо Рагбићка, Вуди и ја у поход на кеј. Наоружала сам се и свим овим четкама, тримером и осталим алаткама да госпођицу Вудић дотерам. Нађемо згодну клупу на кеју. Поређам све те четке, све из џепова јер у том рвању, пардон вратоломији познатијој као чешљање мог својеглавог пса обавезно нешто одбегне из мог поседа, тако сместим и Рагбићку уз све те дрангулије. Кеј само наш и не смета нам што кошава баш својски брије. Пројури поред нас неки старији човек на бициклу и за њим његов верни немачки овчар, и за дивно чудо изгледало је да нас није ни приметио. Кад ето ти Немца назад к нама. Застане на пола метра. Погледа у мене, па у Вуди, па у Рагбићку на клупи. Тако неколико пута. Зграби Рагбићку и трк за газдом који је већ одмакао. „Стани! Врати лоптицу! Па то је Рагбићка! Чииииииикооооо!“, вриштим ја, али кошава носи мој глас у супротном смеру, па појурим свом снагом, али је Немац све даље, укопам се престрављено схватајући како Рагбићка дефинитивно одлази. Сузе лију. Знам да има још таквих, знам и где могу да се купе и да коштају стотинак динара... Али једна успомена дефинитивно постаје само успомена... Причам ја већ са собом, рационализујем себи сопствену преосетљивост, разлажем све већ милион пута разложене теорије о стварима, везаности, одласцима, успоменама... Потврђујем себи ко зна који пут да све што имаш на овом свету, имаш у себи, и то је једино што нико и никад не може да ти одузме...

Поражено и покуњено корачамо Вуди и ја. У тим мојим страшним сентиментима ме увек добро разуме и то су једниствене прилике када ми не тера инат. Преврћем успомене на Рагбићку, на Мрвицу нисам смела све док пре неки дан нисам села да с вама поделим ову причицу. Негде на пола пута између хотела „Југославија“ и нашег дома, на горњој стази кеја, чекала нас је – Рагбићка.

Од тада чами у тамници мог ормара. Повремено проверавам да није утекла одатле. Добила је и етикету ВИТ. И сигурна сам да ће Рагбића ипак наћи опет начин или да побегне или ће је већ неко киднаповати и из ове забити Ормарчине. Али сам исто тако сигурна да је наша прича бескрајна и да ће увек пронаћи начина да ми се и врати.

Ајајковић Карсић је већ два дана у изгнанству. Добио је привремени смештај у мојој соби. Али идем сад ипак да га вратим у Трамбкулић, тамо му је место. А одох сад и с Вудиком у шетњу, не знам само да ли да Рагбићку ослободим тамнице и поведемо је с нама... Ипак...