Granice ne postoje, optimizam je opredeljenje, a sreća odluka

       Joga se u mene zaljubila pre nekih sedam godina. Da, ona u mene, ja sam kasnije shvatila da sam zaljubljena u nju, tek onda kad nisam uspevala da svoje obaveze uskladim s terminima (to, kako ja volim da ga nazovem, kasno paljenje prati me u životu vazda).

       Anetini časovi bili su oda smejanju. Vežbale smo i beskrajno se smejale, pa sam uz tu potpunu opuštenost neverovatnom brzinom savladavala poze (asane) i samu sebe iznenađivala. Bila je to jedna od mojih čuvenih faza kada, po ko zna koji put, odlučujem da svoj život iz korena izmenim, pa se natrpam obavezama na sve strane (da zamajam ludu glavu i dobijem potvrdu da mi je život sadržajan i smislen, jer se vazda oko toga preslišavam). Ni najmanje mi nije bilo teško da subotom odjurim na jogu na jedan kraj grada, pa pravo sa joge na drugi kraj grada na salsu. Osvajala sam nešto sasvim novo, punila se svežom i do tada nepoznatom energijom i osećanjima. Nažalost, mnogi, i dan danas, kada pomenem jogu, naboraju svoja lica i coknu skoro neprimetno kao da im pričam o hvatačima snova, isterivačima duhova ili nečem strašnom i neprimerenom. Aneta me jе naučila da je naše telo gipko onoliko koliko mu dozvolimo. O duhovima, bogovima i silama nemerljivim nikada nije bilo reči.

       Sa novom školskom godinom uvek ide i novi raspored časova. Moji časovi i Anetini termini joge su se razišli. Pokušavala sam nekako da svoje obaveze opet postrojim u vrstu u kojoj bi sigurno mesto bilo i za jogiranje, uz sjajnu dozu smeha, ženskog ćaskanja, neizbežnog ogovaranja, jedne sjajne lakoće u svemu. Nisam uspevala u tome, joga mi je izmicala. Ne, izmicalo mi je vreme, joga me je čekala.

       Lazini časovi bili su potpuno drugačiji. Red, rad i disciplina. A ekipa je mahom bila starija. Mnogo starija od mene. Laza nikada nije pokazivao saosećanje sa nekim ko nešto ne može da uradi, što sam doživljavala kao prekor i vazda mi je bilo neprijatno. Doživela sam šok, ali i oduševljenje kada su bake i deke bez ikakvih poteškoća, na časovima joge, izvodili stoj na glavi. Nisam se usuđivala da pokušam, ubedivši sebe da je to u mom slučaju nemoguće. Malo su mi red, rad i disciplina bili tesni i sva ta ozbiljnost, pa sam pronašla 101 razlog da prestanem da idem na časove joge kod Laze iako sam ga smatrala sjajnim instruktorom. I bilo me je sramota što sam najmlađa, a ne mogu da stojim na glavi. Ni sa Lazom nikada nismo pričali o duhovima, bogovima i silama nemerljivim. A te bake i deke oko njega naučile su me da su granice u nama samima, da smo ograničeni onoliko koliko sami sebe ograničimo. U glavi. Ili srcu.

       Drugovanje sa Lazom nastavila sam nakon duže pauze. Sasvim slučajno, iako u slučajnosti ne verujem. Bilo nas je četvoro-petoro u grupi i svi smo bili početnici (doduše, ja treći put). Laza je bio još nepopustljiviji po pitanju rada, reda i discipline, a mi smo brzo učili, prevazilazili sopstvena ograničenja i uživali u svemu tome. Neke položaje i dalje nisam pokušavala da uradim ubedivši sebe i uporno ubeđujući sve oko sebe da je to nemoguće. A jedino čega je trebalo da se oslobodim bile su – granice koje sam sama sebi postavila i – strahovi. Počela sam da uživam, prvi put u životu, u redu, radu i disciplini.

       Po principu nestalnosti, uvek i u svemu, zbrisala sam od joge kada je stvarnost počela opako da me reže u jednoj beogradskoj redakciji dnevnih novina. Po dobrom starom oprobanom receptu izgovora, počelo je da mi nedostaje vremena, da ne stižem na treninge, da i kad stignem, ne mogu da se prepustim trenutku (a u jogi nema važnijeg principa do onog – SAD I OVDE). Redakcijska nepredvidljivost izbila mi je iz ruku sva užad i odjednom više nisam ja bila ta koja je upravljala svojim vremenom. O jogi sam često pričala. Nedostajala mi je neizmerno, ali ništa nisam preduzela da je vratim sebi.

       Nakon višemesečnog pregovaranja, nagovaranja, dogovaranja, razmatranja, promatranja, joga se vratila u moj život. Ne, vratila sam se ja jogi. Na najlepši, najtananiji način.

       Maša je spojila u svoje časove sve ono čemu su me učili Aneta i Laza i obojila ih jednom divnom bojom potpune, bezrezervne podržavajuće note. Podstakla me je da razmišljam o jogi na drugačiji način. I zarazila me sasvim. Nenametljivo, sa istančanim osećajem da te pogura kada posustaneš, otkrila sam uz Mašu čaroliju prevazilaženja sopstvenih ograničenja. Zapravo, uverila me je sasvim da granica nema, da se sve da promeniti i pomeriti, strpljenjem i upornošću.

       Uz jogu sam spoznala da je disanje iskon života, ritam-mašina ljudske biologije. Ako ritam nije valjan, ispadaš iz igre, padaš i teško se dižeš. Dok dišeš i pronalaziš sopstveni ritam, važno je da širom otvoriš pluća, jer samo dubok dah može da udahne ljubav, i samo tako ljubav može da se podeli. Disanjem hraniš svaki delić svoga tela, ali i duše. Tako, uspostavljajući ritam, udišeš harmoniju, a ona usglašava i usmerava misli i osećanja.

       Joga me je naučila i da sreća ne zavisi od okolnosti u kojima se zadesimo, sreća je naša odluka. Srećni smo samo onoliko koliko sebi dozvolimo. Neodvojivi prijatelj sreće je optimizam. A optimizam nije nešto što nam u nekom trenutku neko ćušne u džep, to je, takođe, opredeljenje, princip kojeg se prihvatiš, slediš ga, neguješ, doteruješ i popravljaš, i u tome uživaš. Joga me je naučila i da se problemi ne neguju, već rešavaju. Kada mi je jednog treninga Maša predložila da pokušam da uradim stoj na glavi, bez trunčice dvoumljenja sam pristala. I uspela. Na trenutak nisam sebi verovala jer sam prevazišla granicu koju sam davno nekada na Lazinim časovima sebi postavila i negovala je godinama. Blaženo je osećanje koje to pomeranje okova izaziva.

       Pomerajući ograničenja i udišući harmoniju, osvestila sam da je ljubav ključ za plovidbu kroz život. Šta god da činim, čime god da se zamajavam, kako god da trošim vreme, zarađujem novac, osvajam vrhove ili tonem u najdublje dubine, ja volim. Volim život, ljude oko sebe, volim svet, volim sebe, volim jogu.

       Upornost, strpljenje, optimizam, ljubav ulančaju neminovno i zdravlje, pa je sreća još veća, a optimizam čvršći.

        Probajte, lako je!

Smešno je i sramota biti romantičan

„Šta znači biti romantičan?“, pitam ja moje đake. Slažu se uglavnom svi u jednom: „Romantičan je onaj što je smešan!“ Pitam ih dalje da mi objasne kako je to romantičan smešan, a oni zapinju i pravdaju se jednostavno: „Smešan je“. Nižem pitanja: „Da li je to što je romantičan smešan ružno?“ Viču svi u glas da nije. Na pitanje da li je neko od njih romantičan, ćute ili resko razvlače: „Neeeeeee!“

Čupam se nekako, uvek na sopstveni račun, pa objašnjavam da su romantični oni što mnogo polažu na osećanja, vode se njima, nije ih sramota da ih pokažu, ne misle da su smešni ako izraze nežnost, uznemirenost, povređenost, ponos, radost, ljubav, čežnju... neguju maštu i njome kao i snovima i sanjarenjem katkada udese stvarnost. Pa dodajem ponosno da sam romantična i da ne mislim da sam u svemu tome smešna. Onda kao nekakva zaraza, razliju se osmesi po učionici, osećam da sam ih malko ohrabrila. Pitam: „Da li je sramota biti romantičan?“ Dvoume se, pokolebani su, nisu više sigurni šta da odgovore, ali ipak se slože da jeste sramota biti romantičan. Ne znaju zašto. „Ima li sad nekog ko je, možda, ipak romantičan?“, preslišavam ih još jednom. Prva ruka je ponosno podignuta, a za njom još nekoliko. Gledaju me odlučno romantično osmehnuti. A meni milo, jer znam da smo svi mi bar trunčicu romantični. I znam da to nikako nije smešno. A mene, eto, nije ni sramota.

Različitosti

Nekako sam nakoso vaspitana. Po svoj prilici, biće da je baš tako. A i na ovaj svet sam došla ne glavom, već laktom. Tako sve od početka gledam i naopačke, i naglavačke, i ulevo, i udesno, uvis i nadole. Pa kad mi se suze vidna polja, a ja se napregnem, pa gledam što dalje i što šire jer se samo tako ide napred. Ako treba, i dvogled u ruke uzmem pa gvirnem i iznad brda i pod brdom. Ne sudim dok sve ne prevrnem, u glavi!
Različitosti su me vazda privlačile. Jer sam u njima pronalizala ono što nemam ili ne umem. Kao mlađa, bila sam strašno stroga. Prema svemu. I prema sebi. A strogost je, baš kao i jednostranost, manjak samopouzdanja.
Danas smo još jednom utvrdili lekciju – Balkan ne podnosi različitosti, a strogost se svela na nasilje. Konzerva, ponavljam! Konzervirali smo se u gomilu lažnih vrednosti pa se plašimo i sopstvenih senki! I to samo zato što nismo čvrsti u onome na šta su se danas ovi divlji dečaci u trenerkama i sa kapuljačama na glavama pozivali. Bilo bi zanimljivo anketirati sve te dečake što su danas pohapšeni po beogradskim ulicama i priupitati ih iz kakve porodice dolaze, gde žive, kako žive, koliko puta su gledali kako im otac prebija majku, u koga veruju, šta ih čini pravoslavnim hrišćanima, šta je ljubav, šta je homoseksualac, šta muškarca čini muškarčinom, a šta porodicu porodicom... Da li bi iko u ovoj zemlji smeo da objavi rezultate takve ankete?
Moj prijatelj je gej. Savršen prijatelj, neko na koga mogu uvek da računam, s kim se sjajno zabavljam. On odlično ume da prevrće stvari i premeće tačku gledanja po svim mogućim uglovima. Zaljubljuje se i odljubljuje, pati, strepi, voli, na isti način kao i oni što nisu gej, možda i silnije od njih. Ništa mu nije pomoglo što je stručnjak u svom poslu kada se čaršijom prošuškalo da se zaljubljuje u osobe istog pola - dobio je otkaz pun nedovoljno ubedljivih argumenata i neosnovanih zamerki. A onda je stihijski krenula ujdurma oko nalaženja novog posla, izvlačenje iz bule jer se poput svih nas na Balkanu debelo uglibio u kredite. A ova čaršija je mala i lako se dozna da bivši šef što je otkaz potpisao gunđa: „Samo kad sam se ove pederčine otarasio!“ Mene ova nepravda boli jer je on iznad svega i pored svega ljudina! A naše prijateljstvo ni na koji način ne remeti moju naklonost testosteroncima niti želju da svijem sopstveno toplo i šuškavo porodično gnezdo, niti remeti bilo koga drugog na bilo koji način.
Zbog svih ljudina koje zbog različosti strepe dok koračaju ulicama ovog grada, što su razapeti svakodnevnim preslišavanjima odaju li svojim oblačenjem, pokretima, govorom da su različiti, što u obilju neizvesnosti moraju da se rvu sa još jednom neizvesnošću više, danas se pozivam na dugu, danas navijam za njih! A vidici na Balkanu, po svoj prilici, moraju da se šire silom!

ljubav u kilometrima

Jedne beogradske dnevne novine su na današnji dan 1974. godine objavile foto-vest o desetinama motorista koji su prethodnog dana prodefilovali ulicama Beograda. Predvodio ih je motor kojim je upravljao mladoženja a iza njega, u venčanici, sedela mlada.
Ne znam kako se godine preračunavaju u kilometre, ali znam da su često menjali brzine, kao i prevozna sredstva. Meni nikad ta njihova vožnja nije bila sasvim jasna, ali je sigurno da vredi čim toliko traje. On uvek dobacuje: "Izbori su samo privid. Ništa mi ne biramo. Putevi se ukrštaju, ti sve nešto misliš da ih biraš, a onda se nađeš na nekom i nemaš pojima kako si tamo dospeo, samo znaš da moraš da ga pratiš!" Ona svoju odanost pravda rečima: "Uvek postoje dve mogućnosti: jedna je da bude ludo i beskrajno nepredvidivo i uvek zabavno. Ili da bude dosadno, mirno i predvidivo. Ja nikad nisam mogla da putujem tim uglačanim, ravnim putevima u drugoj brzini!"
Njih dvoje su krivi što postojim. Krivi su i što volim puteve. I zato što biram ludo i beskrajno nepredvidivo. U meni su se sjedinile njihove suprotnosti, i nosim ih kao dve karte u jednom rukavu!!!
Neka su oni meni živi i zdravi bar još godina 100!

Pametna kokoška, laka riba ili kako biti ono što jesi

Slušam pre neko veče svog dobrog druga: “Znaš, ona uopšte nije laka riba. Dečko joj je u zatvoru, živi ovde u stanu nekog oženjenog i ljubomornog biznismena iz komšiluka. Svidela mi se. Pričali smo celu noć, i ništa. Zvala me na doručak, i ništa. Tek za tri dana je pao seks…” Već mi priča nije zanimljiva. Ne pokušavam više da dokazujem, opovrgavam i prevrćem teorije o lakim ribama. Smešne su mi.
Uvek kad bilo ko pomene laku ribu, prisetim se starog dobrog Raše, profesora likovnog iz gimnazije, koji je naše časove pretvarao u sopstvene monolge sa samim sobom u smutnim godinama kada su sve vrednosti kojima su nas u detinjstvu učili, jedna za drugom, izvršavale suicid. Obično ga nismo slušali, jer smo bili suviše mladi i buntovni, i iznad svega zbunjeni svim onim što su rane devedesete donele. Umeo je tako da nam priredi na času neku knjigu (vazda sam mu zahvalna što mi je otkrio “Stilske vežbe” Rejmonda Kenoa), a s posebnom strašću i uvek s nekim povodom dodavao bi poneki vic. Ne sećam se kojim povodom, ali se uvek setim uz priče o lakim ribama vica o kokoškama i petlu. Reši petao da zaskoči koku. Nameri se na jednu, a ova trči oko bunara kao luda, izmiče mu, posle tri kruga uspori i namesti se. Sve to posmatra druga kokoška. Kad je stvar svršena, kokoška posmatrač priđe kokoški akteru ljubavnog čina i pita je: “Je li, u čemu je fora s tim trčanjem oko bunara, zar nije bilo jednostavnije da se odmah namestiš?” “Jeste, pa da ispadnem laka riba!”, žustro je i zadovoljno odgovorila upitana kokoška.
Šta to nekoga čini lakom ribom? A kakve su to teške ribe (jer ako postoje lake, onda moraju i ove druge postojati)? I ko uopšte mari o tome? Čini mi se isprazni ljudi, nemaštoviti, oni kojima su nekakve forme jako važne da bi imali potvrdu o tome da rade pravu stvar. Nije li “lakoća” stvar osećaja, želje i osećanja? I trenutka, interakcije, hemijske reakcije?
Za neke sam bivala prelaka. Za mnoge nedodirljiva. Jesam li ja onda laka riba? Ili pametna kokoška? Ne, nisam ništa toga, ja sam samo ono što zaista jesam — žena, koja misli i sledi impulse svoga srca.
Nezgodno je kad se rodiš u godinama nakon seksualne revolucije, pa te odgajaju i vaspitavaju u tom duhu, ili bar to pokušavaju, ali te strefi ta (ne)sreća da rasteš na Balkanu. I tako rasteš i porasteš bez tabua.Ili misliš da si velik(a) i da nemaš nikakve predrasude i da ne postoji baš ništa na ovom svetu o čemu ne možeš bar da misliš i govoriš. I kad konačno zaista porasteš, zvekneš u zid zvani konzervatizam. Vrti ti se u glavi, možda i do kraja života, i sve ti je manje bilo šta jasno. Konzerva je ovaj naš Balkan. Stegnuta u gomilu lažnih putokaza. Pati od viška etiketa, potrebe da se svemu da ime. I da se o svemu tome gromoglasno proklamuje, a pod stolom, da niko ne vidi, strasno ćuška obnažena noga “lake ribe”.

Varjača

Mamino jedino oružje koje je potezala u ekstremnim nestašlucima moje malenkosti i mojega mlađeg brata bilo je njeno visočanstvo varjača. Neki put bi nas sam đavo spopao. Vazda sam bila idejni vođa, a moj brat najbolji izvršitelj. Mama nikad nije vrištala na nas, uglavnom je imala beskonačno razumevanje za sve naše budalaštine i smišljotine, a mi smo uporno odmeravali koliko možemo da razvučemo njene živce. Kada bismo ih onako dobrano nategli, skočila bi iznenda, prorondala ladicu i izvukla drveno naoružanje. Sve je bilo do savršenosti uigrano. Boki i ja se pogledamo, pa koliko nas noge nose odjurimo u spavaću sobu, svako zauzme svoj strateški položaj na kauču koji je bio bolji od svake tramboline, pa naizmenično skačemo dok mama pokušava da nas mlatne bar malo tom drvenom spravicom i dokaže nam svoju vaspitačku doslednost. Ako bi joj i pošlo za rukom da nas okrzne varjačom, smejali bismo se do suza uporno dok i ona ne prasne u smeh.
Sećam se i jedne posebne varjače. Bila je nenormalno velika i krili su je, srećom po naše zadnjice, na nekom posebnom mestu i otkrivali je samo u one prokleto gadne po čulo mirisa dane kada svi ulazi i sve ulice imaju poseban miris kuvanog paradajza i ajvara.
Moje prvo naoružavanje varjačom inspirisala je jedna dugokosa devojčica što se sasvim slučajno ušunjala u moj život pre, ups, malko više od 20 (auuuuu) godina i znam da će u njemu zauvek i ostati. Pohvalila mi se jednog parkovskog dana kako je napravila neke super plazma bombice. Ja sam već po dobro poznatom principu majmunčeta morala odmah da saznam kako se te bombice prave i morala, sebi, da dokažem da mogu to i ja.
“Opet se zaljubila! Bogami, naješćemo se kolača!”, pomalo ironično ume da prokomentariše moj dragi bata kada me zatekne s varjačom u rukama kako mutim čokoladni fil, a onda usput dobaci: “Valja li čemu taj što mu bućkaš to nešto?”
Šta god da smućkam i promešam varjačom, začinjeno bar trunkom ljubavi dobija obavezno zavodljivi ukus. Volim kada zauzmem kuhinju, osvojim šporet i naoružam se varjačom. Ne zarezujem recepte, mere i promere. Igram se. I nikad ne zaboravljam da uz svakojake začine neizostavno varjačom umešam i nekoliko kriški čiste ljubavi. Znaju to oni kojima sam ikad spremila ručak ili večeru, bez povoda, samo zato što ih volim. Jer ljubav je najvažniji začin. U kuhinji, baš kao i u životu.

Prasak

Kod mene se to uvek dešava na treću rečenicu. Dovoljno je da kaže da voli podvodni ribolov, ili da obožava letenje, da ume da igra salsu ili ča-ča-ča, da je na bilo koji način u kontri sa savremenim svetom, da je inadžija, da ga nervira kada ljudi ne znaju kada se „ne“ piše odvojeno ili mešaju „jer“ i „je l'“... i ja već vidim udicu u svakoj sledećoj reči, brže-bolje zinem što više, krvoločno je zgrabim među zube i kao od šale je progutam... A leptirići-šarenići počnu da se nenormalno brzo razmnožavaju. I priča bez priče već dobija nesagledive dimenzije fantastičnih novela bajkovitih nijansi.
Moj je odmah, sad i ovde! On je svemogući heroj. On je savršen. Njega sam čekala sve ove godine. Osvajamo planinske vrhove, ronimo u okeanske dubine. Već vladamo čitavim svetom. Vidim ga svuda i u svemu, i sve mu to tako dobro stoji. I dok ja u svojim maštarijama odživim čitav naš budući život, on je već uspeo da nestane iz mog stvarnog života. Naravno, ne zauvek, jer se svi ti moji heroji opet vrate. Nikad nisam umela da manipulišem, nikako da kalkulišem osećanjima, pa sam naivno otvarala širom vrata mom herojskom povratniku bez zadrške. Onako sasvim blesavo predana kao da nije prošao čitav eon, dovoljno je bilo da sama ideja o njemu i dalje rasplamsava nesagledivu lavinu maštarije. I dok ja još jednom u svojim maštarijama domaštavam, on opet nestaje. Glavom bez obzira.
Moji savršeni heroji nisu strašljive prirode, znam ja to, niti sam ja riblja zver. Oni svakako znaju šta hoće, jer supermeni to uvek znaju, a i ja, superžena znam. Ali očigledno, i ja kao superžena, i svi oni, kao superheroji, imamo problem – u orijentaciji, pa se, kao po pravilu, ipak i uvek, mimoiđemo.
Umorila sam se od mimoilaženja. Prizivam sudar, poput Velikog praska, koji će promeniti sve dosadašnje zakonitosti.

新年快乐

Sutra je prvi dan kineske nove 4707. godine. Sutra je i Sveti Valentin. Sutra je i Sveti Trifun. Kineze sasvim izvesno taj naš zaštitnik vinogradara nikako ne remeti niti im zadaje bilo kakvu brigu. Bojim se samo da ih ovaj Valentin ove godine začikava. Desilo se da se zaštitnik zaljubljenih sretne i to ruku pod ruku baš 14. februara sa prvim danom kineske Nove godine Tigra. Tigar simbolizuje žensku Jin energiju, a Kinezi veruju da oni koji se rode u godini Tigra imaju tu privilegiju da budu okićeni zlatom, srećom, privlačnošću, genijalnošću, bezgraničnom hrabrošću, vatrenošću, nadom, samopouzdanjem, ali i taštinom. Kineska civilizacija je, tvrde mnogi, jedna od najstarijih na planeti, poznata po svom čini se krutom tradicionalizmu. Iako ne bi svoju tradiciju trampili ni za šta na svetu, poslednjih godina je Zapad dobrano uspevao kroz odškrinuta vratanca da se uvuče među mlade Kineze. Tako je i Sveti Valentin postao svuda u svetu, pa i u Kini, sjajan dan da se zgrne dobra količina novca. Pokloni, pokloni, pokloni, lažne i iskrene bujice čiste i nečiste ljubavi pretočene u čistu materijalnost... Prvog dana Nove godine Kinezi zatvaraju svoje radnje, svi pogoni se zaustavljaju, jer je ovo nešto poput svetog dana, dan koji je namenjen isključivo porodičnom veselju. Ali šta ćemo sad s ovim Valentinom? Kineski trgovci i ugostitelji prethodnih godina srećno su trljali dlanove 14. februara i na sav glas se time hvalili kao da žele da dokažu i pokažu da je ipak zakon novca jači od bilo koje tradicije. Koja će ove godine tradicija pobediti? Da li će Kina sutra pogledati na Istok ili na Zapad? Ili će pomiriti Istok i Zapad? I kako? Navijam za tradiciju, iako uopšte nisam tradicionalistkinja!

premeravanja

može bez interpunkcije

može i bez reči

možda je tako i najlakše izbeći nesporazume

bez svakako može

sa je već jako teško

možeibezrazmakapauzanakombilojezikumožekakogodhoćešinemorauvekdaseradibaškakotrebaikakoseodnasočekuje

a najlakše je nikako

onda boli samo jedno veliko ništa

premeravam čuveni i čudesni potencijal mogući način u kome svi tako često grešimo u životu baš kao i u pravopisu

nisu bitni ni znaci interpunkcije ni reči ako se ljudi razumeju

zar ne

kojom biste jedinicom premerili težinu reči

da li reč potpada pod neki zakon fizike matematike hemije

možda njutnov zakon akcije i reakcije (Actioni contrariam semper et æqualem esse reactionem: sive corporum duorum actiones in se mutuo semper esse æquales et in partes contrarias dirigi)

postoje li male i velike reči

a skupe i jeftine

imaju li reči boju

mirišu li

da li može reč da se zagrli

umete li rečju da poljubite

u ova vremena kada se kanali komunikacije svaki dan množe i kada je sablasno jednostavno uputiti reč ne postajemo li sve škrtiji

ko nas je naučio da merimo koliko ćemo izgubiti onda kada treba da dajemo

da li možete vreme da stavite na kantar

a pažnju

zamislite dođete na pijacu i kažete molim vas tri kile pažnje

žao nam je pažnja se od danas prodaje samo u gramima i u jednom danu možete KUPITI najviše 100 grama

e onda neću ni jedan gram

pa još pljunete ka prodavcu dovoljno diskretno da ga ne pogodi ali da ipak primeti

merimo premeravamo odmeravamo sabiramo oduzimamo delimo množimo sve pa i ono što je suštinski nesamerljivo

Рагбићка

-->

Мрвица је била најмањи и најхрабрији пас на свету. Била је јуначна до лудости, толико да је једног дана доказала да је, иако најмања на свету, бржа од комбија, који се само тај дан појавио у нашој улици и никад више. Бржа је била свега неколико делића секунди, тако су ми само једном рекли јер нисам никад никоме дозволила да ми још који пут преприча ту секунду или две када се мој најмањи и најхрабрији пас на свету сместио заувек у једну огромну и болну успомену...

Иако смо поделиле нешто више од годину догодовштина и углавном дивних прича, а пре свега дивних људи с којима ме је баш она спојила и с којима и даље уживам у друговању, била је најмањи и најснажнији генератор позитивне енергије. Тог јутра, након што је доказала да је најбржа, замолила сам укућане да однесу сваки предмет који је имао било какве везе са њом. Болело је бескрајно...

Увек изнова учим да живим, с још једном успоменом више, утабавам време и трудим се да понесем са собом нејлепше отварајући широм врата својих осета за нове приче, за нове љубави, јер знам да је сваки крај истовремено нови почетак који ће бити онолико леп колико му дозволим да буде...

Нови почетак била је Вудићка. Вудићки су пут до моје куће показали баш ти дивни другари с којима ме је најмањи и најхрабрији пас на свету спојио. Знали су да се нећу предомишљати иако сам ја била убеђена да хоћу, филозофирала унапред, бранила се по обичају, али само до тренутка када сам отворивши једну земунску капију угледала ругобицу која је личила на све осим на ердела како седи у гомили песка с једним клемпавим уветом и блентаво ме гледа с питањем: „Шта ћемо сад?“ Одлагање је било искључено као могућност иако је у мом дому било право невреме. Само нам је она у читавом хаосу фалила: да краде мајстору четку из канте поликолора, да се стручно очеше о зид који је молер управо успео да доведе до нивоа пристојности, да на свеже обојени зид остави отиске шапа јер је баш тад нашао неки неваљали комарац да баш ту негде прозуји, да ме свако јутро изненади новим техникама обраде баш моје обуће. Нећу јој опростити никада што ми је, кад сам коначно набацила једне на штиклице, тако стручно обрадила исте те штикле и то на обе сандале да јој ни најискуснији дабар није био раван. Тек ме једно јутро потпуно престравила поносно ме гледајући с Рагбићком у устима. Где је само Рагбићку ископала и како, само она зна, али откуд Рагбићка уопште у кући и где се крила све ово време, зар је нису однели оног јутра кад сам их замолила да све Мрвичино однесу... Ово нису чиста посла...

Рагбићку сам купила Мрвици ономад јер је данима меркала и покушавала да исту такву само жуту лоптицу украде својој поштованој други Дончи. Не размишљајући ни мало о бојама и томе да су лоптице у псећем свету нека врста потрошног материјала (питајте неког од кучкара колико је до сад лоптица њихов четвороножни пријатељ изгубио!), изабрала сам баш зелену. Оптимистично, као и у свему у животу! Посебна чар овог рода Лопти је у томе што оне задају непредвидиве правце кретања псићима одајући утисак неухватљивости, што опет посебно весели ове лајаве живуљке, па им је таква игра посебна посластица.

Мрвица се у парку појавила с Рагбићком у устима иако је нова играчка била скоро као Мрвкина глава. Жао ми је што немам фотографију да вам покажем тај чувени стил ношења Рагбићке – успевала је да је загризе у оним деловима где се лоптица сужава и носила је увек с леве стране вилица. Гледала је своје псеће другаре испод ока „Хм, у-та-та, имам је сад и ја!“ Кад се појавила Дона, отпоздравиле су једна другој на добро познати псећи начин, и размениле лоптице. Мрвица је наставила за свој грош са жутом у устима, а Дона са новом зеленом. Оваква размена дешавала се редовно, на сваких неколико дана. Мрвица је тако имала пола недеље жуту Рагбићку, а пола зелену. И ниједан други пас није добио шансу ни да помисли да задржи било коју од ове две лоптице.

Десило се да смо у данима када је наша зелена Рагбићка била у нашем поседу некако тренутком непажње Рагбићку изгубили. Баш чудно изгубити зелену лоптицу у трави! Нема говора да се враћамо кући без Рагбићке, макар нас то коштало сате потраге. Када је све изгледало да је ипак Рагбићка нашла згодно место да се ослободи нашег власништва, у помоћ смо звале доброг старог Арија. Он је потпуни, апсолутни и ничим поколебив обожавалац свега што под лопте потпада. Можете се пред њим појавити с најслађом говеђом коском у једној руци и лоптицом у другој, он ће увек изабрати лоптицу. На питање: „Где је лоптица?“ одлепљује моментално и свим снагама и посебном страшћу предаје се потрази и непогрешиво на највероватнијим местима проналази не само лоптицу коју смо хтели да нађемо, већ по правилу још неку коју коју је добри власник отписао као заувек одбеглу. Тако је Ари много пута дотрчавао нама у помоћ и спасавао Рагбићку зле судбине.

Прва озбиљна отмица Рагбићке десила се у зло јутро потпуно ненајављено из једног јединог разлога што је Чупко, иначе бескућник, данима из прикрајка гледао како се ови кућни пси забављају до изнемоглости јурећи упорно за нечим котрљавим. Четири пута већи од Мрвице, мада га се она није плашила, јер, да вас подсетим, била је најмањи и најхрабрији пас на свету, сачекао је тренутак када је Рагбићка преварила Мрвку нагло променивши правац котрљања, зграбио Рагбићку и почео да бежи колико су га ноге носиле. Организовали смо потеру за њим, јурњава, цика, кроз велики парк у Земуну, и кад смо коначно изморени и балдсани успели да стигнемо чупавог псића, Рагбићке више није било у његовим чељустима. Кад ли му је само утекла? И не само Чупку већ читавој парковској екипи? Аријева потрага овог пута није успела. Сасвим смо се помирили са тим да је Рагбићка побегла. Шта да јој радимо кад јој није суђено да буде наша!!!

Прошло је неколико дана, кад у јутарњој шетњи јури Ари и носи нешто – Рагбићку, наравно. То јој је већ био сигурно пети или шести повратак у нашу екипу. Дона и Мрвица су брже боље одмах размениле своје играчке, па се све опет вратило у неке уобичајене токове.

Били су дани када је Рагбићка била опет Мрвкина. Дона се на размену појавила без своје жуте лоптице. Без икакве лоптице. Њена жута Рагбићка је нестала и никад је више нисмо нашли. Мрвица није ни разматрала више то да би могла својој обожаваној пријатељици да понекад да Рагбићку на зајам. Али Рагбићкина судбина луталице се још једном с њом поиграла. Пси су се занимали псећим пословима, а Рагбићка је седела на клупи заједно с нама кучкарима. Није нико на њу ни обраћао пажњу, а ја сам, по већ устаљеном принципу урођене и сталне расејаности, заборавила сасвим на Рагбићку и оставила је на милост и немилост на тој истој клупи. Сетила сам се тек сутрадан, али Рагбићка је увелико нашла свој пут, где и како – ко је то могао да зна. Сад ни Мрвица ни Дона нису имале играчку што непредвидиво мења правац, и чекали смо чувену плату да идемо да набавимо нове.

Неколико дана након што сам Рагбићки ненамерно дала сву слободу овог света, Мрвица и ја свратимо у Донин дом. Дона нас је одушевњено дочекала на чаробној бело-црвеној тераси у друштву госпође Млечике (која данас има више од два метра и поносно живи чувајући једно парченце неба испред врата дома у којем живе моји другари којима Дона много недостаје) и ни са ким другим до бојом и линијом наше Рагбићке.

Нама кучкарима најбољи су другари дечурлија из парка која неизмерно жели баш исте овакве кућне другаре, али им родитељи то не дозвољавају. Најсрећнији су кад им поверите свог кућног другара да га прошетају парком или да се поиграју. Ти наши најбољи дечурлијски другари пронашли су напуштену Рагбићку на истом месту на којем је била заборављена и поносно однели Дони. Тад сам схватила да дефинитивно имамо посла с неком уврнутом лоптицом којој се никако не да да нам умакне или да пронађе газде које је никад неће губити. Али, овога пута није било говора да нам Дона врати нашу Рагбићку. Било ме је помало и срамота да покажем негодовање, али сам свом силом желела да Рагбићка ипак буде опет наша. Мрвка је увелико разрађивала стратегију отмице, а ја сам тихо навијала да јој то и успе. И искористила је најкраћи тренутак најмање Донине непажње, зграбила Рагбићку, а ја сам се напрасно сетила да из места морам кући, и тако смо помало кварно Мрвка и ја вратиле Рагбићку у наше власништво. И сад смо је осудиле на кућни притвор, било јој је до даљњег забрањено било какво напуштање нашег дома. Али је Мрвица врло брзо након те пресуде заувек напустила мој дом... А на Рагбићку наредних година нико жив није наишао. Нисам ни помишљала на њу јер сам била убеђена да је оног дана заједно с Мрвицом из мог живота отишло све њено. А Вуди ми никад није открила ни најмањим мигом где су се и како њих две пронашле.

Кад је већ годинама чучала тамнујући, тог дана угледавши је у Вудикиним чељустима, ослободила сам је пресуде да не сме никуда из куће. Рагбићка је постала верна Вудикина котрљајућа играчка која је повезивала хиљаде мојих осета забележених у сећањима на тамо нека времена.

Редовно нам је Рагбићка правила друштво у дугим шетњама крај Дунава. Нарочито ми је помагала када је требало ово жгебаво својеглаво и најтврдоглавије псето на свету замајти нечим и научити га да мора да се и чешља понекад у животу.

Ветровити, сиви, намргођени, некад кишно ромињави дани имају једну једину предност – нико их не воли, па су и кеј и парк и пола овог града само наши, што можемо без свих оних опасача и посебних мера опреза да се играмо, чешљамо, трчимо, лајемо... Таквог једног грозног дана кренуле смо Рагбићка, Вуди и ја у поход на кеј. Наоружала сам се и свим овим четкама, тримером и осталим алаткама да госпођицу Вудић дотерам. Нађемо згодну клупу на кеју. Поређам све те четке, све из џепова јер у том рвању, пардон вратоломији познатијој као чешљање мог својеглавог пса обавезно нешто одбегне из мог поседа, тако сместим и Рагбићку уз све те дрангулије. Кеј само наш и не смета нам што кошава баш својски брије. Пројури поред нас неки старији човек на бициклу и за њим његов верни немачки овчар, и за дивно чудо изгледало је да нас није ни приметио. Кад ето ти Немца назад к нама. Застане на пола метра. Погледа у мене, па у Вуди, па у Рагбићку на клупи. Тако неколико пута. Зграби Рагбићку и трк за газдом који је већ одмакао. „Стани! Врати лоптицу! Па то је Рагбићка! Чииииииикооооо!“, вриштим ја, али кошава носи мој глас у супротном смеру, па појурим свом снагом, али је Немац све даље, укопам се престрављено схватајући како Рагбићка дефинитивно одлази. Сузе лију. Знам да има још таквих, знам и где могу да се купе и да коштају стотинак динара... Али једна успомена дефинитивно постаје само успомена... Причам ја већ са собом, рационализујем себи сопствену преосетљивост, разлажем све већ милион пута разложене теорије о стварима, везаности, одласцима, успоменама... Потврђујем себи ко зна који пут да све што имаш на овом свету, имаш у себи, и то је једино што нико и никад не може да ти одузме...

Поражено и покуњено корачамо Вуди и ја. У тим мојим страшним сентиментима ме увек добро разуме и то су једниствене прилике када ми не тера инат. Преврћем успомене на Рагбићку, на Мрвицу нисам смела све док пре неки дан нисам села да с вама поделим ову причицу. Негде на пола пута између хотела „Југославија“ и нашег дома, на горњој стази кеја, чекала нас је – Рагбићка.

Од тада чами у тамници мог ормара. Повремено проверавам да није утекла одатле. Добила је и етикету ВИТ. И сигурна сам да ће Рагбића ипак наћи опет начин или да побегне или ће је већ неко киднаповати и из ове забити Ормарчине. Али сам исто тако сигурна да је наша прича бескрајна и да ће увек пронаћи начина да ми се и врати.

Ајајковић Карсић је већ два дана у изгнанству. Добио је привремени смештај у мојој соби. Али идем сад ипак да га вратим у Трамбкулић, тамо му је место. А одох сад и с Вудиком у шетњу, не знам само да ли да Рагбићку ослободим тамнице и поведемо је с нама... Ипак...

Бескрајна прича

Трамбакулићанска љубав: Ајајковић Карсић

Сасвим без намере, а још мање планирано, готово по неизбежном закону случајности (ако је ишта на овој нашој планети случајно) у наше животе ушетају неке наоко бесмислене, небитне ствари. Да, баш ствари, или предмети,ако вам воља и више вам се свиђа да их тако називате. Осврните се око себе и побројте предмете који су вам битни. Не смем да кажем, или смем, набројте предмете, оно све што не дише, не тражи ни воду нити храну, а што волите.Списак је, признајте, огромно дугачак. И признајте, нисте ни свесни да управо те ситничаве небитне дрангулије од пластике, дрвета, метала и не знам ни ја чега, поносно стоје на освојеном престолу макар једног вашег осета.

Сви они који су се икада провозали у мојем Трамбакулићу имали су апсолутну част да упознају мог путујућег пријатеља Ајајајковића Карсића. Гледали сте цртаћ „Cars“? Неприкосновено одани другар справљен од нешто пластике и платна ушетао је намерно у мој живот, и мој Трамбакулић, као најлепши поклон за добре и дуге путеве мојим новим маторим већ поменутим Трамбакулићем. На прво његово „Ај, ај, ааааааааааааај“ разумели смо се сасвим. Наш тимић котрља километре већ, или тек, две године, и не могу да замислим да ме Ајајковић не поздрави својом виком кад потпуно намерно, само да бих га на урлик позвала, залупим врата Трамбакулића. Господину Карсићу сам, увидевши да сви моји сапутници реагују на његово „Хееееееј“ или „Ај“ или „Ај, ај, аааааааааај“, утрапила дужност да тестира живце, машту, зрелост и још којешта свих оних који се усуде да их моја женска возачка маленкост провоза. Уф, како је било грозно помирити се с тим да неки људи које много волим никако не могу да поднесу Ајајковића. Била сам пренеражена када га је једна моја апсолутно верна друга стрпала у своју торбу и нервозно цокнула. Фрајере, по правилу, отписујем као посве неинвентивне и безвезне ликове ако на било који начин покажу и најмање неразумевање за мог узвикујућег другара од платна и пластике.

Улазим пре неки дан у Трамбакулића и избезумљено зверам у отворен прозор на сувозачким вратима. Чекајте, па ја два дана нисам ушла у Трамбакулића, два дана је отворен прозор. Није га нико силом отворио, аларм би то пријавио. Полица је празна! Трљам капке – али полица је и даље празна! Ајајковић Карсић је отет! Или је побегао! А ја, да, ја сам расејано пристигавши у свитање из ноћног похода оставила отворен прозор! Неколико тренутака неверице... Па паника... Не, немогуће да је Ајајковић отишао. Јесте, многи су тако одлазили из мог живота јер сам заборављала да затворим врата или су главом без обзира искакали кроз одшкринут прозор, али... Плачем.. Ридам... Замишљам промуклог Ајајковића како га нека зла деца муче јер им је збавно што урличе од бола. Кунем оног ко се усудио да провуче руку кроз отворен прозор... Јецам... Како да га пронађем? Кога да зовем? Шта да радим? Где да га тражим? „Мааааааааамаааааа, украли су ми Карсића! Шта да рааааааадиииииим?“

Тренутак присебности – закаснићу на час. Говорим себи да нисам нормална, да је то обична играчка, гомила пластике и платна. Опет се закуцавам у непрегледан, непробојан, најтврђи, највиши, најгрознији зид – везаност. Падају у воду све оне вежбе, сва она дубиозна промишљања о везивању, све оне идеје о ослобођеној љубави... Љубави? Ја волим Ајајковића Карсића! Ја волим хрпу пластике и платна!

Бес! Ударам вратима и истовремено се извињавам Трамбакулићу. Он није крив, моја је кривица. „Ај!“, чула сам га! Чула сам Ајајковића! Он је ту негде! Није им успела отмица!!! Сигурно је запао кад је та грозна лоповска рука хтела да изврши најгнуснију отмицу икад! Чула сам га! Нисам умислила! Жив је! Жива је моја гомила пластике и платна! Претурам по Трамбакулићу, а руке ми се тресу. Нема га. Умислила сам „Ај!“... А шта ако ми га је неки добри пријатељ из комшилука склонио и заборавио да ми одмах дојави? Свиђа ми се ова могућност!

А школа? Морам да стигнем! Опет залупим врата! „Ај, ај, аааааааааај!“ Опет умишљам. Нисам нормална. Какав сам себи стрес приредила, а лепо су ми прошле године све чике у белом одреда рекле да морам да олабавим...

Чекај да погледам још у овој касети да није којим чудом. Ееееееееј! Ту си!!! Или и ово сад умишљам?!! Ту је! Ту је! Ту је! Жив је! Сакрио се! Не, није могао да се сакрије сам! Ја га нисам сакрила... Или је то још једно изненађење моје потпуно опесисвне расејаности?

Моју другу је Ајајковић у повратку из ноћне мисије опасно иритирао својим запомагањем и она га је стрпала у касету да га не би слушала. Како се само усудила? Зар и њу нервира? Већ смишљам подужи монолог о томе како је он сјајан и поред... Као да правдам мангупа на кога сам откинула, он ме муштра како то само мангупи знају, а својим пријатељима износим подуже трактате како то није баш тако и како је он заправо једно дивно... Ајајковић Карсић је спасен!!! Јууупииииии!!!

Разматрам да почнем да га носим са собом кад напуштам Трамбакулића. Признаћете, оставити га је небезбедно.

Волим Ајајковића, и то не једним осетом...

Причам вам још чим пре!