Zagonetne (vickaste) varijajacije: Kako to da nemaš...

Vic 1: Ulazi jedan dan moj kolega jako iznerviran (a često je takav, iz bezbroj malih i velikih razloga). Kad je takav, ništa oko sebe uglavnom ne vidi, niti ga zanima. A svoj, vazda u takvim stanjima visoke frekvencije iznerviranosti, povišeni ton, štimuje ustaljenim početkom; „Mislim...“ Pažnju usmeravam na njegov monolog jer znam da ću se na kraju svakako ismejati, slatko, i to samo što su povodi njegovih nervnih potresa čudnih dimenzija. „Stojim u redu u samoposluzi“, nastavlja on vidno uznemiren, „ispred mene neka nikakva riba. Ali baš nikakava, na svaki načun. Ulaze dva tipa i bog zna kako oduševljeno se sa njom pozdravljaju. Ovaj jedan joj se jasno nabacuje ispitujući je otkud tu, šta radi i ostale gluposti. A ona mu se hvali kako sad živi tu u komšiluku, kod dečka. Pričaju o potpunim glupostima, i nerviram se. Mislim kako je moguće da ona ima dečka, nabacuje joj se tip u prodavnici, ali nikakva je, a ti (obraća se meni, a ja gledam svojim odmalena tipičnim pogledom apsolutne sumnjičavosti do pola spuštenog kapka levog oka, namrštena neizostavno), eto, nemaš frajera, jebote!“

Vic 2: Nisam uspela da odjurim u teretanu u svom terminu, a moj termin je ili pre podne oko 10 jer provereno nema nikoga, ili oko 15 časova, kada, takođe provereno, nema nikoga (ne ulazim u promišljanja zašto baš tada nema nikoga, ali svima njima hvala što tada ne dolaze). Mrštim se pomalo, blago spuštenog kapka levog oka, ali zazivam joginske principe i ubeđujem sebe da mogu da desenzitivišem šta hoću i kad hoću, a i ako ne mogu, mogu bar da vežbam tu divnu vežbu „O'ladi nervozu, pokušaj da, po principima relativiteta, iritirajuću pojavu učiniš nepostojećom“. Nerviram se i što traka za trčanje ne radi već treću nedelju i opet zazivam joginske principe i ubeđujem sebe da ni ova činjenica neće pokvariti užitak u istresanju dobre količine znoja. Mlatim na simulatoru skijanja i ne uspevam da iritirajući ženski glas kreštavih frekvencija učinim nepostojećim (a neverovatno je koliko kreštavi ljudi u toj svojoj vrlini uživaju). Ispred mene grupa ženskih spodoba. Grozna sam, znam, što ih tako nazivam, ali ljudska prostota i ljudska tupost, kao i praznina, pobuđuju u meni gnušanje i u tome mi ne pomažu ni joginski, niti bilo kakvi drugi principi volje. Njihov razgovor mi mami interesovanje iz čisto fenomenoloških razloga i želje da dokučim kako je moguće biti tako prost i prazan. Glavna besednica seje svoju vrlo uzbudljivu priču o tome kako je prethodno veče bila s dečkom u diskoteci i kako ju je neki vrlo dobar baja sve pred dečkom muvao, pa joj je posle slao gomilu poruka, a ovaj njen bio beskrajno ljubomoran. Naravno, svaka druga reč začinjena je ukrasima: „jebote“, „znači“, „mislim“... Sad već ulazim u fenomen dublje. Dotična gospođica ima fond reči cirka 250, činjenica je da je sasvim oslobođena svake vrste kompleksa kao i estetike, nema vrat, nema struk, nema kuk, jede, po svoj prilici, za četiri čoveka, sigurno zna da nabroji sve junake ružičastih televizijskih šou-(nazovi)programa i spopadaju je muškarci. Srećom ili nesrećom, prostorija je sva u ogledalima, pa mogu i sebe i nju da pogledam iz bar četiri ugla. Gledam sebe u levom ogledalu. Gledam nju u levom ogledalu. Okrenem se udesno. Gledam sebe. Gledam nju. Prebacim se na naspramnu perspektivu. Sto mu gromova i sunce ti žeženo, lud čovek je ubeđen da je sasvim normalan, a da su svi oko njega ludi, pa se tešim da to što sumnjam da sam luda definitivno je naznaka da nisam. Ali ja se ne sećam kad je mene neko u nekom klubu startovao. A nemam ni dečka.

Vic 3:  Zvrči mi mobilni. Kao i uvek kad je šefov broj na ekranu, pomislim: „Šta sad hoće?“ Gromko se smeje s one strane bežične veze: „Znam koji je tvoj problem!“ Protresem glavom ne verujući šta čujem i važno, kako samo egocentrici mogu, dobacujem začinjeno blagom dozom ironije: „Koji?“ Guši se u smehu, ali razaznajem: „XY kolegi je bila potrebna pomoć. Predložila sam tebe. A znaš šta je on rekao? 'Molim Vas, ja ne bih s njom da sarađujem, dajte mi nekog elokventnijeg!'“ Onda se i ja pridružim vrištanju od smeha i tako se neelokventno završi naš razgovor.

Vic 4: „Znaš one odvratne isfrusrtirane što čitav vek nisu imale dečka“, pokušava moj dragi drugar da mi opiše neku žensku što ga je jako iznervirala i izazvala lavinu gnušanja. Resko odgovaram smejući se na sav glas: „Znam, neka baš kao ja!“ „Ne kenjaj“, oštro me prekoreva, ili teši, „i nemoj da me nerviraš. Znam da ih imaš uvek bar petoricu u rukavu, i da hoćeš, možeš u svakom trenutku da povučeš jednu od tih karata, ali ti nećeš, odgovara ti da nemaš!“ Odmah zasučem oba rukava, istresam ih, virim, trljam oči, ali iz rukava ne ispada nijedna karta. Ili mi, ipak, treba jača dioptrija.

Nastaviće se...

Pametna kokoška, laka riba ili kako biti ono što jesi

Slušam pre neko veče svog dobrog druga: “Znaš, ona uopšte nije laka riba. Dečko joj je u zatvoru, živi ovde u stanu nekog oženjenog i ljubomornog biznismena iz komšiluka. Svidela mi se. Pričali smo celu noć, i ništa. Zvala me na doručak, i ništa. Tek za tri dana je pao seks…” Već mi priča nije zanimljiva. Ne pokušavam više da dokazujem, opovrgavam i prevrćem teorije o lakim ribama. Smešne su mi.
Uvek kad bilo ko pomene laku ribu, prisetim se starog dobrog Raše, profesora likovnog iz gimnazije, koji je naše časove pretvarao u sopstvene monolge sa samim sobom u smutnim godinama kada su sve vrednosti kojima su nas u detinjstvu učili, jedna za drugom, izvršavale suicid. Obično ga nismo slušali, jer smo bili suviše mladi i buntovni, i iznad svega zbunjeni svim onim što su rane devedesete donele. Umeo je tako da nam priredi na času neku knjigu (vazda sam mu zahvalna što mi je otkrio “Stilske vežbe” Rejmonda Kenoa), a s posebnom strašću i uvek s nekim povodom dodavao bi poneki vic. Ne sećam se kojim povodom, ali se uvek setim uz priče o lakim ribama vica o kokoškama i petlu. Reši petao da zaskoči koku. Nameri se na jednu, a ova trči oko bunara kao luda, izmiče mu, posle tri kruga uspori i namesti se. Sve to posmatra druga kokoška. Kad je stvar svršena, kokoška posmatrač priđe kokoški akteru ljubavnog čina i pita je: “Je li, u čemu je fora s tim trčanjem oko bunara, zar nije bilo jednostavnije da se odmah namestiš?” “Jeste, pa da ispadnem laka riba!”, žustro je i zadovoljno odgovorila upitana kokoška.
Šta to nekoga čini lakom ribom? A kakve su to teške ribe (jer ako postoje lake, onda moraju i ove druge postojati)? I ko uopšte mari o tome? Čini mi se isprazni ljudi, nemaštoviti, oni kojima su nekakve forme jako važne da bi imali potvrdu o tome da rade pravu stvar. Nije li “lakoća” stvar osećaja, želje i osećanja? I trenutka, interakcije, hemijske reakcije?
Za neke sam bivala prelaka. Za mnoge nedodirljiva. Jesam li ja onda laka riba? Ili pametna kokoška? Ne, nisam ništa toga, ja sam samo ono što zaista jesam — žena, koja misli i sledi impulse svoga srca.
Nezgodno je kad se rodiš u godinama nakon seksualne revolucije, pa te odgajaju i vaspitavaju u tom duhu, ili bar to pokušavaju, ali te strefi ta (ne)sreća da rasteš na Balkanu. I tako rasteš i porasteš bez tabua.Ili misliš da si velik(a) i da nemaš nikakve predrasude i da ne postoji baš ništa na ovom svetu o čemu ne možeš bar da misliš i govoriš. I kad konačno zaista porasteš, zvekneš u zid zvani konzervatizam. Vrti ti se u glavi, možda i do kraja života, i sve ti je manje bilo šta jasno. Konzerva je ovaj naš Balkan. Stegnuta u gomilu lažnih putokaza. Pati od viška etiketa, potrebe da se svemu da ime. I da se o svemu tome gromoglasno proklamuje, a pod stolom, da niko ne vidi, strasno ćuška obnažena noga “lake ribe”.

Prasak

Kod mene se to uvek dešava na treću rečenicu. Dovoljno je da kaže da voli podvodni ribolov, ili da obožava letenje, da ume da igra salsu ili ča-ča-ča, da je na bilo koji način u kontri sa savremenim svetom, da je inadžija, da ga nervira kada ljudi ne znaju kada se „ne“ piše odvojeno ili mešaju „jer“ i „je l'“... i ja već vidim udicu u svakoj sledećoj reči, brže-bolje zinem što više, krvoločno je zgrabim među zube i kao od šale je progutam... A leptirići-šarenići počnu da se nenormalno brzo razmnožavaju. I priča bez priče već dobija nesagledive dimenzije fantastičnih novela bajkovitih nijansi.
Moj je odmah, sad i ovde! On je svemogući heroj. On je savršen. Njega sam čekala sve ove godine. Osvajamo planinske vrhove, ronimo u okeanske dubine. Već vladamo čitavim svetom. Vidim ga svuda i u svemu, i sve mu to tako dobro stoji. I dok ja u svojim maštarijama odživim čitav naš budući život, on je već uspeo da nestane iz mog stvarnog života. Naravno, ne zauvek, jer se svi ti moji heroji opet vrate. Nikad nisam umela da manipulišem, nikako da kalkulišem osećanjima, pa sam naivno otvarala širom vrata mom herojskom povratniku bez zadrške. Onako sasvim blesavo predana kao da nije prošao čitav eon, dovoljno je bilo da sama ideja o njemu i dalje rasplamsava nesagledivu lavinu maštarije. I dok ja još jednom u svojim maštarijama domaštavam, on opet nestaje. Glavom bez obzira.
Moji savršeni heroji nisu strašljive prirode, znam ja to, niti sam ja riblja zver. Oni svakako znaju šta hoće, jer supermeni to uvek znaju, a i ja, superžena znam. Ali očigledno, i ja kao superžena, i svi oni, kao superheroji, imamo problem – u orijentaciji, pa se, kao po pravilu, ipak i uvek, mimoiđemo.
Umorila sam se od mimoilaženja. Prizivam sudar, poput Velikog praska, koji će promeniti sve dosadašnje zakonitosti.

premeravanja

može bez interpunkcije

može i bez reči

možda je tako i najlakše izbeći nesporazume

bez svakako može

sa je već jako teško

možeibezrazmakapauzanakombilojezikumožekakogodhoćešinemorauvekdaseradibaškakotrebaikakoseodnasočekuje

a najlakše je nikako

onda boli samo jedno veliko ništa

premeravam čuveni i čudesni potencijal mogući način u kome svi tako često grešimo u životu baš kao i u pravopisu

nisu bitni ni znaci interpunkcije ni reči ako se ljudi razumeju

zar ne

kojom biste jedinicom premerili težinu reči

da li reč potpada pod neki zakon fizike matematike hemije

možda njutnov zakon akcije i reakcije (Actioni contrariam semper et æqualem esse reactionem: sive corporum duorum actiones in se mutuo semper esse æquales et in partes contrarias dirigi)

postoje li male i velike reči

a skupe i jeftine

imaju li reči boju

mirišu li

da li može reč da se zagrli

umete li rečju da poljubite

u ova vremena kada se kanali komunikacije svaki dan množe i kada je sablasno jednostavno uputiti reč ne postajemo li sve škrtiji

ko nas je naučio da merimo koliko ćemo izgubiti onda kada treba da dajemo

da li možete vreme da stavite na kantar

a pažnju

zamislite dođete na pijacu i kažete molim vas tri kile pažnje

žao nam je pažnja se od danas prodaje samo u gramima i u jednom danu možete KUPITI najviše 100 grama

e onda neću ni jedan gram

pa još pljunete ka prodavcu dovoljno diskretno da ga ne pogodi ali da ipak primeti

merimo premeravamo odmeravamo sabiramo oduzimamo delimo množimo sve pa i ono što je suštinski nesamerljivo