Iz porodičnog albuma: Poslednje pismo iz Aragona – NAMA JE ZNANJE POTREBNO

     Porodičnu slagalicu mojih predaka gotovo je nemoguće sastaviti. Sećam se samo komadića priča iz detinjstva, a danas – nema onih koji su ih pričali. Ostalo je nešto malo fotografija, neka krštenica ili umrlica, biblioteka, stotine razglednica i jedno pismo. Tatina tetka, rođena sestra moga deke, Sofija (Margita) uredno je sakupljala svaki porodični trag, ali manjak prostora, splet tragičnih porodičnih priča i nemarnost potomaka izbledeli su te tragove sasvim.

     Puteve od beogradskog Vračara do Budimpešte i nazad još uvek nisam raspetljala. Pradeda Dušan i prababa Marija imali su četvoro dece – Aleksandra, Sofiju, Jelenu i Pavla. Aleksandar, najstariji, vođen idejom o boljem svetu i čvrstim antifašističkim stavom, novembra 1937. pridružio se Internacionalnim brigadama i krenuo u odbranu pravde u Španiji. Poslednje njegovo pismo napisao je osam dana pre nego što je poginuo na aragonskom bojištu Penjamarko. Uputio ga je Bori, Jeleninom vanbračnom sinu, koji se leta 1938. godine spremao za polazak u prvi razred. Pre nekoliko godina iskopala sam ga iz malobrojnih prašnjavih porodičnih albuma i vođena snažnim sentimentima želim da ga podelim sa vama i svima kojima sutrašnji početak znači - i poželim mnogo znanja:

                                                                                                                          „Aragon 6/VII 1938.

     Dragi Boro,

Kao što vidiš, dolazi za tebe jedan novi posao koga do danas uglavnom nisi poznavao, škola – učenje. Nemoj da misliš da sa time nećeš imati vremena da se igraš, zabavljaš.

    Naravno, sada ćeš morati neki sat odvojiti svakodnevno za učenje. Možda bi ti lakše bilo da sam ja tamo, ali ja znam da ćeš ti skoro sve znati i bez mene, pogotovu ako veliku pažnju poklanjaš učiteljevim rečima. Ima i dosta đaka u našoj ulici, koje ako bi upitao, rado će ti sve objasniti, a naravno i ujnić će rado i staloženo ti sve pokazivati. Najbolje je da ne dozvoliš nikad da ti drugi napiše ili nacrta zadatak. Jer onda ne uči čovek, ne vežba se. Prvi put, istina, neće biti najlepše, ali drugi put bolje, bolje i bolje i na kraju ređaće se slova kao biseri.

     Tako sam i ja kad sam bio mlađi, a sad, kao što vidiš, pišem dosta lepo i brzo.

Sve što može jedan, može i drugi, prema tome i ti. Ne treba se plašiti, samo slobodno. Ja sam siguran da ti nećeš dati primera da učitelj grubo postupa sa tobom, mislim reći da nećeš razgovarati sa drugovima za vreme kada učitelj nešto objašnjava, ili čačkati nešto u klupi. Ili pak za vreme odmora činiti larmu u razredu. Sve ćeš ti to znati za nekoliko dana i škola će za tebe biti jedno zadovoljstvo, jedna radost.

     Prvi razred nije ni težak, istina – učiti se mora. Mi kada odrastemo moramo radom zarađivati hleb. A u toliko ćeš lakše podnositi rad ukoliko više učiš. Ne samo to, jedan prosvećeni radnik, učeni radnik ima za dužnost i mora da prosvećuje i druge. Pošto mnogi neće imati mogućnosti da idu u školu. Današnje škole ne daju sve ono znanje đacima što im je potrebno u životu. Uče kako se treba moliti bogu, a ne kažu da se treba boriti za bolji život, za pravdu. Ali to se stiče docnije. Kada ćeš uvideti i sve laži kojima si trovan, zaglupljivan.

     O drugarskoj slozi, da ne valja drugog ismejavati, omalovažavati, radovati se na tuđoj šteti, pomoći druga u teškim časovima. O tome današnja škola mnogo ne govori. Ne govori se o jednom zajedničkom životu gde bi svaki prema svome radu mogao i živeti. Ne govori se protiv rata gde jedan čovek ubija drugoga iako mu ništa nije uradio.

    Često puta ćeš čuti da se kaže đaku: magarče, svinjo, glupače, sedi drvo na drvo. Ali to nikad ne treba da utiče na tebe, baš naprotiv, uvek samo gledaj – uči. Oni hoće sa time da našoj siromašnoj deci oduzmu volju za učenje, tako da bi sutra mogli reći: „Nije za školu“, „Ne ide mu škola“. Naravno, ovako omalovažavan, pa i osnovac počinje osećati da je današnja škola za njega pakao – mučilište.

     Zato, na kraju, moj Boro, nemoj da zaboraviš nikada ove moje reči:

Nama je znanje potrebno, moramo učiti dok smo živi.

     Budi spreman na sve teškoće, život je borba, i videćeš da ćeš tako biti mnogo zadovoljniji kada preko velikih teškoća dolazićeš do cilja – do pobede.

     Zato treba samo učiti, učiti i učiti.

    Pozdravljam mnogo sve tvoje drugove i drugarice, a i njima možeš da kažeš sve ovo što sam i tebi napisao. Pozdravljam takođe i njihove roditelje, babu, moju Lenu, tvoju mamu i svu našu rodbinu.

Piši, za sada dok ne naučiš, ti diktiraj, a drugi neka piše.

     Voli te tvoj

                 Uja“

Hej, koju si ti školu završio?

       Tačno je da je škola u Srbiji postala dosadna. Tačno je i da u školama radi mnogo onih što ne vole ono što rade. Tačno je i da su sadržaji ograničeni, zatupljujući, oglušujući... Metode još dosadnije... Ima tu svačeg što ne valja, što nije s merom, niti po meri... Ali nije sve baš tako grozno, ružno i besmisleno. Nije, majke mi!

        Moje „mukice“ (čitaj: oni kojima sam ove školske godine odeljenjski starešina) apsolutni su rekorderi. Po broju nedovoljnih ocena. Da „tragedija“ bude još veća, to su moje – rekorderke. Nekako je u našem maleckom društvancetu na Balkanu vazda bilo sasvim na mestu da mangupi nižu „kečuge“ jer to je uz mangupluk, navodno, opravdano, a za žensko...hm... hm... hm... sramota. Možda i nisam u pravu... Ako očekujete da ću sad osuti paljbu po njima, u krivu ste. Ja sam zapela da tu nešto promenim...

        

       Tako smo pre neki dan provele sate u ćaskanjima sa jednom sjajnom osobom. Dok ih je rešetala pitanjima, došli smo do, na prvi mah, zida – ko su im idoli. Lista je bila poražavajuća. Neću navoditi imena, ne želim da doprinesem ni trunčicu tim propagatorima iskrivljenih moralnih, estetskih, društvenih vrednosti, čak ni da ih spomenem po zlu, koje jesu. Svi dobro znamo ko su danas uzori većini tinejdžera – razgolićene, sisate, napućenih usana, obično kreštave, prekrečene… i neobrazovane, koje sve svoje uloge i stremljenja svode, kako izgledom, tako i ponašanjem, na genitalne dimenzije. Skoro su se po novinama vukli redovi o tome kako je javna tajna da su sve te kerebeče (tako ih naziva moja mama, ne znam otkud) na jedvite jade došle do srednjoškolskih diploma, ako su i došle.

        

        Mene već uhvatila panika dok su devojčice ushićeno komentarisale svoje uzore. Kako ćemo se sad iz ovoga iščupati? Činjenica je da po svim tim nanizanim jedinicama, ako ničim drugim, moje rekorderke sasvim liče na svoje “idolke”. Nekom ko ima 15 ili 16 godina priča o tome kako nemaju svi sreće da dospeju na najviše potpetice i popnu se na binu – ne pije vodu. Još manje pije priča o tome da ako ne završe srednju školu, mogu slobodno da uzmu metlu u ruke, jer se metle u ovoj zemlji sve češće hvataju školovani ljudi, ne uspevajući da se snađu u ponoru svih vrednosti. A tim vrednostima učili su nas kod kuća, i u školama. Lovim pogled koleginice da pročitam iz njega ima li spremljenu kartu u rukavu kako da im doskoči na poduži spisak idola. A ona se ironično nasmeje i kaže: “Hm, da, današnji idoli nam i nisu neki primeri, ali da li vi znate koliko novca oni troše da bi sad nadoknadili sve to što su nekada propustili, jer kad postaneš popularan, postane važno sve – kako govoriš, šta govoriš, šta znaš ili ne znaš?” Oduševljeno se osmehujem. Moje drage devojčice, i dalje uplašene jer očekuju da će ih neko opet ribati i ubeđivati kako su ništavne jer su loši đaci, ne reaguju, sležu ramenima i uglavnom odgovaraju sa: “Ne znam”, po navici.

       Danima promišljam zašto su teme vezane za školsku spremu ovih što se sa TV ekrana ne skidaju vazda nazivaju “javnom tajnom”. Ne pokazuje li to da je te ljude ipak sramota što nisu bili primerni đaci. I stvarno, svi znamo da mnogi plaćaju debelo kojekakve časove ( i hvala im na tome) kako bi, ako ništa drugo, bar dodali još stotinak reči svom oskudnom rečniku (pa ih onda nakarado upotrebili, a mi se danima sladili grohotom im se podsmevajući), naučili poneku frazu na nekom stranom jeziku (pa preveli i ono što se ne prevodi, a mi se opet sladili i podsmevali nemerljivim dimenzijama neukosti)… Ne pokazuje li i ova poplava privatnih fakulteta da je svakome jako važno da makar na papiru ima potvrdu da je obrazovan. Pogledajte samo s kojim ponosom se kerebeče hvale svojim asistentskim i profesorskim nazivima, pozivima, titulama. I koliko god se svi oni frljali svim tim, koliko god sve to dobijalo granice grotesknog, meni se nameće samo jedan zaključak – ŠKOLA JE VAŽNA! Nije mi samo jasno zašto je strašno to javno priznati!

ODŠKRINUTA VRATA UČIONICE

Zemun, 2001. godine

Stara tatina sveska, skoro neispisana, narandžastih korica i požutelih listova, bila je moj dnevnik. Ne onaj u koji devojčica ispisuje prve drhtave stranice, već izmišljeni školski dnevnik. Moje kobajagi odeljenje imalo je tačno 30 đaka – po jedno prezime za svako slovo azbuke. Ne sećam se više koliko je bilo predmeta, verovatno isto onoliko koliko smo u prvom razredu prave škole i imali. Crne stranice ormara u mojoj sobi bile su savršena tabla, a ja sam u pravoj školi koristila svaku priliku kako bih sakrila poneko parče krede i prokrijumčarila ga kući, u svoju kobajagi učionicu. Znala sam satima da se igram kobajagi škole, sasvim sama.
Jasna nije mogla, sećam se, da se svrti ceo čas u školi kada smo krenuli u prvi razred. Ustajala bi sasvim nenajavljeno i zalepršala po učionici. Na pitanje šta su joj roditelji po zanimanju, samouvereno je jednom prilikom odbrusila učiteljici: „Mama mi je satara, a tata kriminalac.“ Matematiku je prezirala, pa su me često njeni satara i kriminalac molili da dođem da radimo zajedno domaće zadatke. Kupili su nam i krede u boji i dozvolili da šaramo i pišemo po belim vratima njene sobe kao da su školska tabla. Tako sam imala i drugu kobajagi učionicu i drugo kobajagi odeljenje u kojem sam imala i jednu pravu pravcijatu učenicu.
Kada su me uhvatile lutke zvane pubertet, zaboravila sam sasvim svoju kobajagi školu.
Na čuveno pitanje šta ću biti kada porastem, davala sam dva odgovora: najpre farmaceut, i to samo zato što me je očaravao miris apoteka, a onda, sasvim ubeđeno i nepokolebljivo, kako to samo mogu tinejdžeri buntovnici – psiholog. Mislim da bih na isto to pitanje, ako bi se neko prevario da mi ga postavi danas, odgovorila istim odgovorom.
Prema srpskom u školi nisam imala nikakav poseban odnos. Nisam ga ni obožavala, ali ni mrzela. Dešavalo se, često, da ne uradim domaći. Ali sam to lako rešavala – izmislila bih domaći iz glave, čak i čitave sastave, i držala fige samoj sebi da nastavnica ne zatraži svesku da vidi to što sam „pročitala“. Išla sam i na takmičenja, nekoliko puta zablistala sasvim na njima, ali tome nisam davala poseban značaj jer sam smatrala da je sasvim uobičajeno znati maternji jezik i umeti ga koristiti (u to i danas verujem).
Pred kraj gimnazije, razredna nas je preslišavala ko će koji fakultet upisati. „Jelena, ti ćeš na Filološki“, konstatovala je, a ja sam se uvređeno brecnula: „Ja? Nikako. Ja ću psihologiju.“
Početkom juna naprasno sam promenila mišljenje, podvila rep i otišla kod razredne: „Razredna, da li možete da mi objasnite versifikaciju? Ja ću ipak na Filološki.“ Nije bila iznenađena. Ideja da budem profesor godila mi je sasvim. A imala sam i razvijen čitav traktat o tome kako se psihologija najbolje primenjuje baš u direktnom radu sa decom i kako ću tako moći da sjedinim svoju detinju ljubav sa svojom drugom manje detinjom ljubavi.
Vrata učionice kao profesorka srpskog jezika i književnosti prvi put sam odškrinula 30. januara 2001. godine. Matorim, znam, počela sam opasno da sabiram i oduzimam, a i sa đacima sam prošle nedelje ustanovila da imam sve simptome, a oni su ih ovako definisali: manje razumevanja za učenike, sve češće zanošenje pričama: „Kad sam ja...“, nepredvidivi naleti besa uz neizostavnu sasvim specifičnu vrlo visoku frekvenciju glasa, sve češća rasejanost koja doseže vrlo povoljne razmere po učenike...
Meni se ne čini da je prošlo baš 10 godina. Možda je to još jedan simptom starenja?
Prvi put sam u učionicu ušla s pitanjem: „Kakvi biste voleli da su časovi srpskog?“ Zbunjeno su me gledali, ali su se brzo razgalili, a ja sam upijala svaku njihovu rečenicu, komentarisala sa apsolutnim uvažavanjem njihove predloge i izgleda tako zadobila prve poene i ono što je nadasve važno – poverenje. Sada sam se igrala prave pravcijate škole.
Kada dođete mladi, neiskusni, starije kolege obožavaju da vam uvale vruć krompir. Prvi uvaljen mi vrući krompir bio je sastanak aktiva opštine nastavnika srpskog jezika. Glavna tema, koja je podjednako aktuelna do danas i koja se još uvek, smem da kažem, nije zapravo makla s mrtve tačke, bila je reforma programa. Ubeđena da sam sve znanje ovoga sveta još rođenjem dobila, vođena apsolutnim entuzijazmom, nastupila sam zastupajući ektremno slobodoumne teze da se razdvoji nastava jezika od nastave književnosti, da se manje bakćemo gramatolomijskim teoretisanjima, a više jezičkom kulturom u koju će kretivno biti upakovana upravo gramatika, kao i da je krajnje vreme da u književnosti prevaziđemo rat, smrt i siromaštvo, uštinemo, malo ili više, književnoumetničke vrednosti i pokažemo sajber generacijama da knjiga ima svoju čaroliju. Sastanak se završio vikom posebnih frekvencija u kojima me je starija i 30 godina iskusna koleginica ubeđivala da je nemoguće predavati aorist bez pripovedaka Petra Kočića, kako njeni đaci uvek plaču uz „Krvavu bajku”... Podržala me je samo jedna koleginica. Smeškala sam se uverena da sam u pravu i da će predstojeće godine biti mnogo bolne za svakog onog ko nije u stanju da sopstvene stege olabavi.
Nakon dva meseca drugovanja, nikad završenih priča, smejanja, igranja, moji prvi pravi đaci ispratili su me sa poslednjeg časa u suzama. „Vi ste jedini kome je bilo važno šta mislimo i osećamo“, rekla mi je jedna devojčica šestog razreda na vratima te zemunske osnovne škole, a njenih se reči držim kao zakletve i danas.
Za ovih 10 godina, početaka je bilo ne zna im se broj. I završetaka. Jednom sam, pre pet godina, čvrsto odlučila da više nikad ne otvorim vrata državne škole u Srbiji – jer su oronula, musava, tužna, neprilagođena, izmrcvarena udarcima koji veze nemaju s onim za šta su napravljena. Teška srca, jer sam i dalje volela svoj poziv. A onda sam se pre dve godine, samo zato što je život slobodnog vetropira postao krpljenje, pa hvatam zakrpe na svaki način i na razne strane, opet vratila tim istim vratima što još teže i tužnije škripe kada se otvaraju.
Držim se zakletve od pre 10 godina, mada neke narogušene dečake u trenerkama sa kapuljačama što, kad im po volji nije, udare pesnicom o školsku klupu, ne mogu da razumem. Ne razumem ni narogušenu kojekakvariju što glumata nastavnike. Ni one što mlade ljude ne vole. Ove što o svemu odlučuju, presuđuju, nameću i naređuju više ni ne pokušavam da razumem. Tesni su mi planovi i programi koje moram da sledim, proširujem ih tamo gde mogu i sužavam gde se sme, a boli me što vrata učionica cvile. A dokle ću, ne znam…