Kad zaroniš u more (osećanja)

Posebno u duga beskrajna beogradska sivila želim da sedim na obali nekog mora, nije važno kojeg, sama, i prebiram po talasima osećaje. Oduvek su me vodena plavetnila očaravala, davala mi osećaj apsolutne punoće sebe i osećanja, doživljaja sveta i same sebe. I hranila me mirom.
Usitnjavam drugu nedelju ogledanja u moru. Pobegla sam od svih beogradskih aveti na jedno ribarsko ostrvce u srcu Jadrana koje je nekako, da li svojim položajem, nemogućnostima koje su doneli balkanski ratovi na pragu 21. veka ili ko zna čim, zaobišlo mnogo šta. Ovde nema ulica, nikad nije stigao nijedan automobil, signal mobilnih operatera je varljiv (čas ga ima, a uglavnom nema), postoji jedna prodavnica, tri restorančića, hotelčić (u kojem upravo zadovoljavam svoje diskomoguglantske strasti), dve crkve i tišina. I zvezdano nebo kojim krstare padalice. Gde god da se nađeš, do mora ti je potrebno najviše desetak koraka. Skoro savršeno mesto da uroniš u sebe, pretreseš osećanja, proluftiraš želje, zaploviš sopstvenim dubinama i razlučiš šta hoćeš. Ili nećeš.
Ima jedan galeb. Veći je od svih drugih ovde. Svako me jutro čeka na steni što je miluju talasi nadomak Keking žala. Uvek je sam, i uvek me promatra i prati pogledom. Zastanem, a on zabaci glavu, zamaše krilima i pusti svoj glas. Onda mi okrene leđa i ja nastavim svojim putem. Posle podne me opet čeka na istom mestu, ali ga ja tada pozdravim iz vode, s druge strane, a on ćuti i gleda. Podseća me na Vudićku...
Predajem se moru sasvim. Puštam ga da me obožava na svaki način. Obožavam i ja njega svom punoćom. Radujem mu se i dublje i više i jače nego kada sam bila dete. Oslobađa me. Raduje. Hrani. Opušta. Voli. Krepi mirnoćom kojom dočekuje zoru i ispraća suton, a zavodi blagom dnevnom uznemirenošću. I miriše snažno.
Na Kekinom žalu, zgodnom ćoškiću da se u more uplovi, živi porodica kraba. Uglavnom mi mahnu u suton kada budu sasvim sigurne da je svaka ljudska opasnost prošla. Najčešće iz tog čoškića zaplivam naoružana maskom i disaljkom u nameri da se pridružim nekom jatu riba. One znaju da im ja neću ništa, ne uspaniče se kad me spaze, već nastave svojim poslom, a ja ih pustim da mi pokažu svoje puteve pa se lagano šunjam za njima. Jer se, kao i svaka riba, najbolje osećam dok plivam. Dno je prazno. Osvojili su ga ježevi i morski krastavci i baš se ništa zanimljivo ne dešava. Gospoda bodljikava je nametnula poseban red, pa moraš dobro da razviješ strategije ulaska i izlaska iz mora. Dok ronim za jatima ribica, osvestim iznova sablasnu prazninu koju je Vudićka iza sebe ostavila. Pa dišem teško i duboko još uvek nemoćna da prihvatim njen odlazak. I ponavljam u sebi onu svoju čuvenu: „To ne može da bude!“ Zaplivam ka pučini i predajem moru bolno osećanje, a more me miluje. I leči...
Noću se more pretvara u ogledalo u kome zvezdano nebo proverava svoje daljine. Gradovi su progutali mnoga sazvežđa, pa se pomalo uplašim veličina i brojnosti zvezda iznad ovog ostrva. Brojim padalice i nižem želje. Lažem! Ponavljam jednu jedinu: želimteželimteželimteželimteželimteželimteželimte...

Pametna kokoška, laka riba ili kako biti ono što jesi

Slušam pre neko veče svog dobrog druga: “Znaš, ona uopšte nije laka riba. Dečko joj je u zatvoru, živi ovde u stanu nekog oženjenog i ljubomornog biznismena iz komšiluka. Svidela mi se. Pričali smo celu noć, i ništa. Zvala me na doručak, i ništa. Tek za tri dana je pao seks…” Već mi priča nije zanimljiva. Ne pokušavam više da dokazujem, opovrgavam i prevrćem teorije o lakim ribama. Smešne su mi.
Uvek kad bilo ko pomene laku ribu, prisetim se starog dobrog Raše, profesora likovnog iz gimnazije, koji je naše časove pretvarao u sopstvene monolge sa samim sobom u smutnim godinama kada su sve vrednosti kojima su nas u detinjstvu učili, jedna za drugom, izvršavale suicid. Obično ga nismo slušali, jer smo bili suviše mladi i buntovni, i iznad svega zbunjeni svim onim što su rane devedesete donele. Umeo je tako da nam priredi na času neku knjigu (vazda sam mu zahvalna što mi je otkrio “Stilske vežbe” Rejmonda Kenoa), a s posebnom strašću i uvek s nekim povodom dodavao bi poneki vic. Ne sećam se kojim povodom, ali se uvek setim uz priče o lakim ribama vica o kokoškama i petlu. Reši petao da zaskoči koku. Nameri se na jednu, a ova trči oko bunara kao luda, izmiče mu, posle tri kruga uspori i namesti se. Sve to posmatra druga kokoška. Kad je stvar svršena, kokoška posmatrač priđe kokoški akteru ljubavnog čina i pita je: “Je li, u čemu je fora s tim trčanjem oko bunara, zar nije bilo jednostavnije da se odmah namestiš?” “Jeste, pa da ispadnem laka riba!”, žustro je i zadovoljno odgovorila upitana kokoška.
Šta to nekoga čini lakom ribom? A kakve su to teške ribe (jer ako postoje lake, onda moraju i ove druge postojati)? I ko uopšte mari o tome? Čini mi se isprazni ljudi, nemaštoviti, oni kojima su nekakve forme jako važne da bi imali potvrdu o tome da rade pravu stvar. Nije li “lakoća” stvar osećaja, želje i osećanja? I trenutka, interakcije, hemijske reakcije?
Za neke sam bivala prelaka. Za mnoge nedodirljiva. Jesam li ja onda laka riba? Ili pametna kokoška? Ne, nisam ništa toga, ja sam samo ono što zaista jesam — žena, koja misli i sledi impulse svoga srca.
Nezgodno je kad se rodiš u godinama nakon seksualne revolucije, pa te odgajaju i vaspitavaju u tom duhu, ili bar to pokušavaju, ali te strefi ta (ne)sreća da rasteš na Balkanu. I tako rasteš i porasteš bez tabua.Ili misliš da si velik(a) i da nemaš nikakve predrasude i da ne postoji baš ništa na ovom svetu o čemu ne možeš bar da misliš i govoriš. I kad konačno zaista porasteš, zvekneš u zid zvani konzervatizam. Vrti ti se u glavi, možda i do kraja života, i sve ti je manje bilo šta jasno. Konzerva je ovaj naš Balkan. Stegnuta u gomilu lažnih putokaza. Pati od viška etiketa, potrebe da se svemu da ime. I da se o svemu tome gromoglasno proklamuje, a pod stolom, da niko ne vidi, strasno ćuška obnažena noga “lake ribe”.