heliolatrija

Provuče se nečujno, polako, skoro neprimetno. Najpre počne da mi golica otkrivena stopala. Lagano. Ne meškoljim se. Pravim se da ne primećujem, a uživam u jutarnjem ritualu. Onda se uspuza uz leđa do vrata. Miluje me, mazi, umiljava mi se. Zna da tako volim, da volim što je toplo i nežno. Najpre ne mrdam, prepuštam mu se, pa od miline se promeškoljim, a osmeh ne mogu da savladam. I nimalo mi nije važno što je rano i što nemam baš nikakav dobar razlog da se u nedeljno jutro probudim baš tada. Čujem i Vudićka se odnekuda meškolji i osluškuje moje disanje. Zna da uživam u jutarnjem milovanju. Čujem kako lupka repićem jer je ustanovila da se pravim da spavam. Rasteže se i lagano, trudeći se da bude sasvim nečujno, prilazi mom krevetu. Seda i postavlja njušku što bliže meni kako bih čula uzdah. Tako me zove. Ako ne odreagujem, onda pisne, ali tiho, kao da ne želi nikog drugog da probudi osim mene. Promeškoljim se. Zbog milovanja koje i dalje traje. Vole me oboje, i ona što uzdiše i ono što me miluje. Oboje me zovu. Voli me Vudi. Zove me Vudi. Voli me sunce. Zove me sunce. Miluje me sunce.

Naoružavamo se Ragbićkom, onom bezobraznom vrdavom ševrdavom loptom skitaljkom. Pre svih, jer je nedelja i svi spavaju, pozdravljamo našom igrom u parku njegovo veličanstvo sunce. Razdraganošću mu se zahvaljujemo na divnom jutru. Volimo ga, i Vudićka i ja, i detlići iz parka, i vrapci što se prepiru oko nekih zaostalih mrvica, i psi beskućnici, i osakaćeno parkovsko drveće, i stidljivi cvetovi na žbunju, i travke što se iz zimskog sna bude... Čarobna oda suncu!

Nikad mi nije dosta! Želim ga, posle ove najduže, najbolnije, najbelje, najteže a proklete zime, nesamerivo, beskonačno. Obožavam ga kao nikad do sad!

Hoću da se volimo sunce i ja danas ceo dan! Otresam zimsku patinu sa bicikla, pa hitam u još jedan zagrljaj suncu kraj reke. I Dunav voli sunce. I sunce voli Dunav. On se plavi, a ono se ogleda u njemu.

Sava voli sunce. I sunce voli Savu. Ona se valja pomalo tromo, nabujala, a ono iskriči iz nje, bljeska i zaslepljuje. Ja volim i Dunav i Savu, volim sunce, i volim Beograd kada ga sa novobeogradske obale Save obuhvatim čvrsto celog u zagrljaj, a sunce obgrli i Beograd i mene istovremeno. Pa svi zajedno pevamo odu ljubavi!

A tek je početak dana... Tek je prvo prolećno jutro...

Birokratsko groktanje

Prezirem redove! Svake vrste i bilo kakvog cilja! Besmisleni su i bespotrebni jer uvek može drugačije, pre svega dostojanstvenije!

Nemam pasoš već skoro celu godinu. Odrekla sam se nekih kratkih putovanja samo zato što nemam dovoljno elastične nerve, dovoljno izdržljiv želudac da stanem pre zore ispred nekih groznih sivih, metalnih i musavih vrata tiskajući se sa gomilom svakojakog naroda. Ne mogu! Ne želim! Neću!

Nemam baš nijednog drugara bliskog organima reda... Niko se nije ovih dana ponudio da me preko ne znam ni ja koga i kako poštedi bar tog birokratskog zornjaka... Znam, čuvaju ljudi za sebe. Sve smo počeli nešto da štekamo za sebe pa tako i te prečice.

Meni nekako život nema potpuni smisao ako povremeno ne uteknem na neko sasvim novo pojilište drugačije energije. A takva pojilišta nalaze se svuda, dovoljno je malčice izmestiti geografske dužine i širine. Ali kada se rodiš na brdovitom Balkanu, uvek i na svakom koraku moraš da preskočiš gomilu previsokih birokratskih prepreka. Bar smo prividno jednu spustili na minimum: ne moramo više da stojimo u istim tim redovima pred konzulatima Evropske uniji. Hajde de što nas svi ti stranci nekako potajno preziru, zaziru od nas, premeravaju nas i odmeravaju, postoji sijaset vrlo objektivnih razloga za to.

Slušam svaki dan novu avanturističku priču vezanu za pasoš i ličnu kartu. „Znaš“, kaže moja komšinica, „ja sam pre mesec stala u 5 ujutru u red, dobila sam oko 8 broj i oko 9 bila na redu.“ Potpuno opušteno, kao da je to deo svakodnevnog rituala, prepričava ona meni priču bez fabule, bez ideje, bez ikakvog smisla. Alo, bre, pa pre mesec je bilo -15 stepeni, tri sata na toj temperaturi provesti u redu, čekajući šta? Zar su dokumenta milostinja? Da li je moguće da u XXI veku to sve mora da ide tako tromo, vrljavo, a iznad svega ponižavajuće?

Odlučim da razvučem nervni sistem koliko god mi on to omogući, danima pripremam želudac, ali sasvim ozarena pozitivnom energijom zbog ideje da ću uskoro da izmeštam ove svoje pomalo umorne kosti, uverena da ću, kao neki, za sat završiti svu tu birokratsku peripetiju, jer, Bože moj, Sopot samo mene čeka, pre ptica u parku pozdravim novo jutro, zapalim Trambakulića, pa put pod točkove. Moram pasoš da izvadim, moram, moram, moram...

Red već otegnut, vidim, ljudi se već združili pa zbijaju nekakve meni bezukusne i nerazumljive šale na sopstveni račun i stajanje u redu, i na ove u plavom što nas povremeno odmere iza zamandaljenog prozora. Naježena mi sva koža, želudačna kiselina baca već dvadeseti ključ, digla mi se kosa na glavi... Ne mogu, ne mogu, ne volim, ne želim, neću, neću, neću sve ovo! U 8:07 pripadnik MUP-a u plavom otvara siva metalna musava vrata i saopštava, naravno, kroz zube, bez osmeha: „Po dvoje ulazite! Onaj ko nije uplatio, neka ni ne pokušava da dobije broj! I da znate, samo vas 25 danas može da dobije broj!“ Meni kao eho odzvanja: „Stoko! Stoko! Stoko, ni za tor nisi!“ Pa se dvoumim da li da zajaučem, zamjaučem, zalajem, zamučem, zanjištim, zagrokćem... Čoveče, ja sam 30. (slovima: trideseta)! Nema više! Još jedan krug! Neeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!

Vrištim na sav glas: „Ne, ne mogu da podnesem ovakvo poniženje!“ Niko se nije ni osvrnuo! Zagrlim volan Trambakulića, kao najboljeg prijatelja, pa mu se tako u nedrima isplačem. Tesna mi ova balkanska koža. Uvek bar tri broja manja!

Odustajem od periferisjkih avantura! Pa mene će ovaj pasoš koštati kao svetog Petra kajgana!

Idem sutra ujutru, u 4, da budem sasvim sigurna da ću stići na red, i to ovde kod mene u Munze! Moram samo da svratim danas do pijace da kupim vunene čarape za stajanje u redu! A do jutra imam dovoljno vremena da uvežbam groktanje!