Granice ne postoje, optimizam je opredeljenje, a sreća odluka

       Joga se u mene zaljubila pre nekih sedam godina. Da, ona u mene, ja sam kasnije shvatila da sam zaljubljena u nju, tek onda kad nisam uspevala da svoje obaveze uskladim s terminima (to, kako ja volim da ga nazovem, kasno paljenje prati me u životu vazda).

       Anetini časovi bili su oda smejanju. Vežbale smo i beskrajno se smejale, pa sam uz tu potpunu opuštenost neverovatnom brzinom savladavala poze (asane) i samu sebe iznenađivala. Bila je to jedna od mojih čuvenih faza kada, po ko zna koji put, odlučujem da svoj život iz korena izmenim, pa se natrpam obavezama na sve strane (da zamajam ludu glavu i dobijem potvrdu da mi je život sadržajan i smislen, jer se vazda oko toga preslišavam). Ni najmanje mi nije bilo teško da subotom odjurim na jogu na jedan kraj grada, pa pravo sa joge na drugi kraj grada na salsu. Osvajala sam nešto sasvim novo, punila se svežom i do tada nepoznatom energijom i osećanjima. Nažalost, mnogi, i dan danas, kada pomenem jogu, naboraju svoja lica i coknu skoro neprimetno kao da im pričam o hvatačima snova, isterivačima duhova ili nečem strašnom i neprimerenom. Aneta me jе naučila da je naše telo gipko onoliko koliko mu dozvolimo. O duhovima, bogovima i silama nemerljivim nikada nije bilo reči.

       Sa novom školskom godinom uvek ide i novi raspored časova. Moji časovi i Anetini termini joge su se razišli. Pokušavala sam nekako da svoje obaveze opet postrojim u vrstu u kojoj bi sigurno mesto bilo i za jogiranje, uz sjajnu dozu smeha, ženskog ćaskanja, neizbežnog ogovaranja, jedne sjajne lakoće u svemu. Nisam uspevala u tome, joga mi je izmicala. Ne, izmicalo mi je vreme, joga me je čekala.

       Lazini časovi bili su potpuno drugačiji. Red, rad i disciplina. A ekipa je mahom bila starija. Mnogo starija od mene. Laza nikada nije pokazivao saosećanje sa nekim ko nešto ne može da uradi, što sam doživljavala kao prekor i vazda mi je bilo neprijatno. Doživela sam šok, ali i oduševljenje kada su bake i deke bez ikakvih poteškoća, na časovima joge, izvodili stoj na glavi. Nisam se usuđivala da pokušam, ubedivši sebe da je to u mom slučaju nemoguće. Malo su mi red, rad i disciplina bili tesni i sva ta ozbiljnost, pa sam pronašla 101 razlog da prestanem da idem na časove joge kod Laze iako sam ga smatrala sjajnim instruktorom. I bilo me je sramota što sam najmlađa, a ne mogu da stojim na glavi. Ni sa Lazom nikada nismo pričali o duhovima, bogovima i silama nemerljivim. A te bake i deke oko njega naučile su me da su granice u nama samima, da smo ograničeni onoliko koliko sami sebe ograničimo. U glavi. Ili srcu.

       Drugovanje sa Lazom nastavila sam nakon duže pauze. Sasvim slučajno, iako u slučajnosti ne verujem. Bilo nas je četvoro-petoro u grupi i svi smo bili početnici (doduše, ja treći put). Laza je bio još nepopustljiviji po pitanju rada, reda i discipline, a mi smo brzo učili, prevazilazili sopstvena ograničenja i uživali u svemu tome. Neke položaje i dalje nisam pokušavala da uradim ubedivši sebe i uporno ubeđujući sve oko sebe da je to nemoguće. A jedino čega je trebalo da se oslobodim bile su – granice koje sam sama sebi postavila i – strahovi. Počela sam da uživam, prvi put u životu, u redu, radu i disciplini.

       Po principu nestalnosti, uvek i u svemu, zbrisala sam od joge kada je stvarnost počela opako da me reže u jednoj beogradskoj redakciji dnevnih novina. Po dobrom starom oprobanom receptu izgovora, počelo je da mi nedostaje vremena, da ne stižem na treninge, da i kad stignem, ne mogu da se prepustim trenutku (a u jogi nema važnijeg principa do onog – SAD I OVDE). Redakcijska nepredvidljivost izbila mi je iz ruku sva užad i odjednom više nisam ja bila ta koja je upravljala svojim vremenom. O jogi sam često pričala. Nedostajala mi je neizmerno, ali ništa nisam preduzela da je vratim sebi.

       Nakon višemesečnog pregovaranja, nagovaranja, dogovaranja, razmatranja, promatranja, joga se vratila u moj život. Ne, vratila sam se ja jogi. Na najlepši, najtananiji način.

       Maša je spojila u svoje časove sve ono čemu su me učili Aneta i Laza i obojila ih jednom divnom bojom potpune, bezrezervne podržavajuće note. Podstakla me je da razmišljam o jogi na drugačiji način. I zarazila me sasvim. Nenametljivo, sa istančanim osećajem da te pogura kada posustaneš, otkrila sam uz Mašu čaroliju prevazilaženja sopstvenih ograničenja. Zapravo, uverila me je sasvim da granica nema, da se sve da promeniti i pomeriti, strpljenjem i upornošću.

       Uz jogu sam spoznala da je disanje iskon života, ritam-mašina ljudske biologije. Ako ritam nije valjan, ispadaš iz igre, padaš i teško se dižeš. Dok dišeš i pronalaziš sopstveni ritam, važno je da širom otvoriš pluća, jer samo dubok dah može da udahne ljubav, i samo tako ljubav može da se podeli. Disanjem hraniš svaki delić svoga tela, ali i duše. Tako, uspostavljajući ritam, udišeš harmoniju, a ona usglašava i usmerava misli i osećanja.

       Joga me je naučila i da sreća ne zavisi od okolnosti u kojima se zadesimo, sreća je naša odluka. Srećni smo samo onoliko koliko sebi dozvolimo. Neodvojivi prijatelj sreće je optimizam. A optimizam nije nešto što nam u nekom trenutku neko ćušne u džep, to je, takođe, opredeljenje, princip kojeg se prihvatiš, slediš ga, neguješ, doteruješ i popravljaš, i u tome uživaš. Joga me je naučila i da se problemi ne neguju, već rešavaju. Kada mi je jednog treninga Maša predložila da pokušam da uradim stoj na glavi, bez trunčice dvoumljenja sam pristala. I uspela. Na trenutak nisam sebi verovala jer sam prevazišla granicu koju sam davno nekada na Lazinim časovima sebi postavila i negovala je godinama. Blaženo je osećanje koje to pomeranje okova izaziva.

       Pomerajući ograničenja i udišući harmoniju, osvestila sam da je ljubav ključ za plovidbu kroz život. Šta god da činim, čime god da se zamajavam, kako god da trošim vreme, zarađujem novac, osvajam vrhove ili tonem u najdublje dubine, ja volim. Volim život, ljude oko sebe, volim svet, volim sebe, volim jogu.

       Upornost, strpljenje, optimizam, ljubav ulančaju neminovno i zdravlje, pa je sreća još veća, a optimizam čvršći.

        Probajte, lako je!

Grad u gradu

Grad u gradu

     Nekada je tu bio stari aerodrom. Na tom starom aerodromu radio je moje deka kao avio-mehaničar. Moj tata odrastao je na tom istom mestu uz buku aviona zavolevši letenje i sve što ima veze sa osvajanjem neba. Kao malu, priče o starom aerodromu oduševljavale su me i pomalo mi je bilo krivo što taj aerodrom nije više tako blizu. Valjda otuda i meni srce radosno kuca kad treba da se leti.

     Godinama prolazim pored tog aviona na Novom Beogradu. Uvek me je intrigirao, ali visoka ograda oko njega i tih nekoliko staklenih zgrada u Omladinskih brigada vazda su mi delovali kao zabranjeno parče grada.

     U ciklonautičkim poduhvatima tipičnih rekreativaca, sa viškom vremena, dobrim raspoloženjem i detinjom razdraganošću, nabasale smo sasvim slučajno na put što prolazi kraj starog aerodroma. Kako smo se ovih dana dokopale foto-aparata, moja opaka ciklonautičarka i ja, po prirodi fotoholičarski raspoložene, okidamo dugmence na čarobnoj spravici kad god možemo i neizmerno uživamo u tome. Tako nikako nismo mogle da propustimo aviončić što treba da podseća da je tu nekada bio aerodrom.

     Iznenadilo me je da iza aviona vodi pešački put ka „Airport City Centru“ i da nema nikakve kapije, zida, rampe, pa sam predložila da se prošunjamo i vidimo šta zapravo znači to što na ulazu piše da je „grad u gradu“.

Nepropisno parkirani bicikli

     Besprekorno uređena površina između zgrada. Pomalo sterilna, jer je sve pod konac: fontana, leje sa cvećem, klupe. Istovremeno i sablasno – jer nigde čoveka nije bilo, čak i bašta kafića sa uredno poređanim stolovima i stolicama zjapila je prazna. Razdragane i razigrane bile smo savršeno inspirisane da tako pustom i izveštačenom prostoru dodamo malo nestašluka, začinimo ga diskretnim kikotanjem i unesemo nemir i neurednost kao princip prirodnosti koje moja drugarica ciklonautičarka i ja brižljivo negujemo. Skakutale smo oko fontane, smejuljile, zbijale šale, naravno elektronskim okom beležile svaki geg i gig. Pogledom se dogovorile da fontana zaslušuje da joj odamo čast kratkim gnjuranjem naših stopala. Taman sam započinjala čuvenu priču koju vazda uz fontane prepričavam kako me od najranijeg detinjstva putovanja uvek vezuju za fontane u kojima sam, poput obaveznog turističkog obreda, morala da umočim makar palac leve noge, kad se među nama stvori devojka, uredno uniformisana i obeležena značkom „security“. „Molim vas da se udaljite od fontane, u njoj ne možete prati noge“, trudila se da nam to priopšti mirno, ali odsečno. Zbunjeno smo je pogledale, pa smo onda pogledale jedna drugu i jednoglasno izustile: „Molim?“ Security dama naoružana raznim sredstvima veze i komunikacije nastavila je svoje dobro uvežbane rečenice: „Da li su ono vaši bicikli?“ Opet zbunjeno procedile smo otegnuto: „Daaaaaaa?“ „Nepropisno ste ih parkirali. Odmah ih uklonite i parkirajte na parkingu iza zgrade!“ Moram priznati da me je bilo pomalo sramota, onako iskreno, ali sam bila i ljuta: „Izvinite, a ko propisuje pravila ponašanja na javnoj površini? I gde, uostalom, ako ih vi propisujete, piše šta je ovde zabranjeno, a šta dozvoljeno?“ Naše bicikle uredno smo stavile uz ivicu staze, da nikome ne smetaju, mada oko nas nikoga nije ni bilo. Mlada savesna security gospođica ironično se osmehnula i rekla kako verovatno ne dolazimo u taj kraj često, jer da dolazimo, znale bismo šta je tu dozvoljeno, a šta zabranjeno i da su pravila ponašanja jasno određena. Ironično sam joj uputila izvinjenje i rekla da bi sasvim u redu bilo da na ulazu u „grad u gradu“ jasno nekakvom oznakom objave nama običnim smrtnicima i nenamernicima da u „gradu u gradu“ važe zakoni „grada u gradu“. Obezbeđujuća dama je stajala nad nama kao kobac i pratila svaki naš pokret kao da smo dva najgora zločinca, idući za nama u stopu. Da je imala metlu pri ruci, kojim slučajem, činilo mi se, da bi nas rado njome i počistila. Kao dva vetrom nanesena ljudska otpatka. Sve do crte, nevidljive crte, gde se zavšava „grad u gradu“ i počinje grad, moj grad, moj Beograd, koji je svakim danom sve manje moj.

Opake ciklonautičarke

     Ne znam zašto smo se posle toga ućutale, uozbiljile, pokunjile, možda i postidele. Pedalale smo neko vreme u potpunoj tišini, odlutale u mislima i preslišavanjima, svaka za sebe. „Jelo, ja mislim da smo mi kulturne osobe“, najzad je Maja prekinula muk. Potvrdila sam da sam ubeđena da jesmo. Nismo umele jedna drugoj da objasnimo zašto nas je, i pored toga što smo kulturne i što znamo da nismo učinile ništa strašno, ružno ni nepristojno, užasno sramota... 

Humor, ali crni da crnji ne može biti

             Mene je to veče bolela Amy. Ne zato što mi je surovi vetar modernog doba i stvarnog sveta oduvao jedan par sandala koji mi je neophodan, trećinu avionske karte do mora, dve dobre večere u omiljenom beogradskom restoranu ili desetinu moje profesorske plate... Bolela me je nesaglediva nesreća te žene koja je mumlala na bini, u strašnim trzajima tela, bez ikakve veze sa svetom oko sebe. Baš isto onako kao što su mečke po gradu u lancima mumlale, kad sam bila dete, dok su ih Cigani vodali i terali da se usprave na zadnje noge uz nešto što se ritmom ni muzikom nije moglo nazvati. I da se ne lažemo, tog 18. juna pod Kalemegdanom, u tih pet melodija koliko sam izdržala da igram ulogu svedoka jednog modernog menadžerskog zločina, nije bilo nikakve umetnosti, nikakvog performansa, nikakve magije i ne znam ni ja koječegarije, bila je samo surova realnost, najintimnija nesreća nekoga ko je umetnost u sebi davno sahranio.

           Odjurila sam sa koncerta dugim i brzim koracima, užasnuta, šokirana, istovremeno smejući se samoj sebi, iz muke, očaja. Smešan mi je bio taj moj često neustrašivi optimizam, jer sam i posle trećeg mučenja na sceni i dalje verovala da Engleskinja u duhu engleskog crnog humora blefira i da će raspaliti sa “Rehab”… A kockice, smešne, najsmešnije se slagale: kakva crna rehabilitacija, kakav još crnji koncert na tajnoj lokaciji u Londonu, kakvi mučni festivali u Evropi, koja crna da crnja ne može biti Amy Winehouse na bini… Ne preostaje ti ništa drugo do da se valjaš od smeha, naivno jer naivan jesi…

               Tu naivnost potkačila je i Chelsea Handler. Oštro, po definiciji, jer pravog humora, , nema bez izvesne doze bola.

            Ipak smo mi ovde u brdovitoj Srbiji na Balkanu i dalje tamo negde jako jako davno zaglavili se, pa nas više ništa ne može odglaviti. Tako i humor i komično shvatamo, po svoj prilici, baš kao što su u antička i srednjovekovna vremena, a oni su humorom nazivali telesne tečnosti za koje su verovali da utiču na karakter. U nas je taj odnos krvi, žuči, sluzi i crne žuči posve pocrneo, loš humor postao sveprisutan, ali ne kao vid ismevanja stvarnosti, već kao raspoloženje, loše raspoloženje, baš onako kako su ga u srednjem veku definisali. A da dorastemo do značenja humora koje su mu Britanci isto tako jako davno pridodali, a podrazumeva „osobinu ljudi koji su svesni svojih i tuđih nastranosti i nalaze uveseljavanje u tome da otkriju te nastranosti“ (Rečnik književnih termina), treba da prođu eoni, da se oslobodimo srednjovekovnih stega, pogledamo se u ogledalo, odredimo sopstvene koordinate, sami sebi priznamo sopstvenu nesavršenost, pa zapucamo u budućnost. Do tada, smej se, Srbijo, u mraku, svakom i svačem, i na stub srama svim naoružanjem napucaj onog ko se usudi da se na tvoj račun osmehne!

           Prvi smo uvek da se narugamo tuđem uspehu i neuspehu. Youtube je prepun klipova u kojima na samo nama svojstven način ružimo i pesme, i isečke iz filmova, intervjue, sve, baš sve. I onda se time ponosimo, sebe same i sopstveno umeće do nebesa uzdižemo. Ali ako bi se neko usudio da prokomentariše na naš račun, e taj se s vatrom poigrao. Odmah ćemo objaviti najpre Facebook rat, pa pucati iz svih raspoloživih virtualnih kanala. Neizostavno ćemo dotičnu osobu povezati sa carstvom zla, pronaći da je taj neko obavezno imao porno prošlost, dodeliti mu glupost i neobrazovanost, kao da mi svi u Srbiji kipimo od pameti i obrazovanosti i moralnosti.
           
              A smešno mi je i kad se ovi naši politikanti, u nedostatku argumenata, pozivaju na Novaka, Mihajla, Nikolu… A svi jako dobro znamo da Srbija nije, niti je ikad bila, blagonaklona prema talentovanim genijima. Vazda ih je kinjila nemanjima, nemogućnostima, neshvatanjima, neosećanjem za genijalnosti, prozivala ih ludacima i čudacima, pa tek kada su se otisli iz otadžbine i tamo negde daleko dokazali svoje veličine i genijalnost, kitili bismo se njihovim imenima objašnjavajući da svi oni to nikako ne bi postigli da baš ovde, među srpskim brdima nisu odrasli.

Hajde da pričamo o seksu

Tih dana, gotovo po pravilu, na naslovnim stranama „24 sata“ ponosno su se smeškali transeksualci, transvestiti i ne znam koji sve nisu. Kao neko ko je o novinarstvu imao samo maglovite predstave, nešto malo poneo sa faksa o novinarskom stilu (a to nešto, ubrzo se uspostavilo, bila je gomila teorijskih budalaština o kojima su trućali oni koji n o novinarstvu ne znaju), preda mnom je bio ozbiljan posao da savladam sve te politički korektne i nekorektne nazive za različite seksualne navike, izmislim ili prihvatim kako se imenica gej menja po padežima i kako glasi u množini... I dalje mi nije bivalo jasno zašto je sve to toliko važno i zašto se svemu tome toliko pažnje daje kad svi znamo šta je seks i čemu služi. A to što neko voli ovog ili onog, ne voli ovo ili ono, pa to je njegov, i samo njegov izbor, i šta ja imam s tim. Još uvek sasvim naivno, iako sam nizala već nenaivne godine, mislila sam da masovni mediji treba i da prosvetljuju neprosvećene, uče neuke, pa sam se tešila da sva ta gola dupeta i prenašminkana lica ipak nečemu uče.

U tih mojih skoro godinu dana lektorskih mucanja u redakciji i tričavih pokušaja da nakucam tih famoznih 3000 karaktera i upišem bar neki tekstić u sopstveni CV, prihvatila sam činjenicu da seks prodaje sve, ali baš sve. I uverila se da je baš tako. U večernjim redakcijskim prepirkama i nadmudrivanjima zašto u novine ulazi baš ta priča, a ne neka druga, dobila sam zadatak, sasvim nenovinarski,  da sutradan opajam grad gradskim prevozom u vreme kada se dele „24 sata“, pronjuškam po prevozu i uverim se koju stranu cenjeno čitalaštvo otvara. Ne sećam se tačno o čemu je bila reč, ali ključ je svakako bio seks. I stvarno, kao zaraza, čitaoci su brstili baš tu ključnu reč.

Čak sam se jednom smrtno naljutila što moja priča o proslavi Šekspirovog rođendana dobija nokaut zbog teksta o nekoj krajnje seksualnoj bizarnosti. Mislim da mi je para na uši izlazila od povređene sujete, pa kad su me zamolili da napišem makar vest o tom mom Šekspiru, rekla sam da neću. A kada je jedan ženski časopis objavio specijalan dodatak o tehnikama oralnog seksa, a ženska ga populacija grabila po kioscima, definitivno sam prihvatila činjenicu da zaista baš nikog ne bi zabolela stražnjica za mog Šekspira. I da se ne lažemo, stigao je taj specijalan dodatak i do mojih ruku, jer uvek posmisliš kako ćeš baš tu pronaći nešto što još uvek ne znaš. A naravno, ne nađoh baš ništa novo i slatko se nasmejah, sama sebi i sopstvenoj bizarnoj radoznalosti.

Gvirim u ove blogerske statistike. Možeš se i ti, dragi moj čitaoče, uveriti ako pogledaš u vrh ove strane. Ispod naslova bloga nalaze se najčitaniji moji škrabopisi. Naravno, ključna reč im je seks iako baš ništa o seksu ne govore, kao ni ovaj što upravo čitaš. Kao ni većina priča o seksu uostalom. A čitani su vrtoglavo više puta od ostalih.

I sad nek mi samo neko dirne u Frojda. Sigmunda Frojda. Ima da mu virtualnim noktima lice nagrdim. Jer, kako god okreneš, obrneš, izokreneš, svi smo mi manje ili više frustrirani, od seksa ili ne-seksa.

Čik da vidim koliko klikova će biti na ovaj naslov!

Zašto mi suze cure, a nisam tužan

Naslonilo se pre neko veče moje obožavajuće Lalence na mene: „Jelena, da te pitam nešto?“ A meni se uvek na taj njegov uvod razvuče osmeh, najšire što može i, da može, oko planete bi se razvukao od radosti što želi nešto da pita i to baš mene. „Zašto meni nekad cure suze, a uopšte nisam tužan?“, pita on mene pomalo mazno, ali jako zabrinuto. Zagrlim ga, ponekad pomislim da ga, možda, i gušim tim svojim tetkinskim cmakanjima i zagrljajima, a smišljam šta da mu na to odgovorim. Znam i zašto me pita. Pre neki dan je bila neka neprijatna uzbuna u porodici, pokušali smo da pred njim o tome šifrovano pričamo, ali deca ne slušaju reči, već svet oko sebe nekim posebnim čulima što nama s godinama otupe, u sebe upijaju, i sve razumeju, pa i ono što mi kad otupimo nikako ne možemo. Ja sam ubrzo otišla nakon tih šifrovanih pregovora, ali su mi sutradan rekli da su mu suze curele i bradica se tresla, a on ih sve ubeđivao da nije tužan i da ne zna otkud sad te suze. „Ne brini“, pokušavam da ga ohrabrim, „To se nama svima dešava. Oči su osetljive, pa kad jako duva vetar, one se brane tako što počnu iz njih suze da cure. A dešava se i da nas nešto golica u nosu, pa i onda suze krenu. Ili nam nešto toliko malo i nevidljivo zaluta u okce, a mi to ni ne osetimo, ali oko hoće da ga izbaci, pa suzi da se s nepozvanim gostom izbori.“ On me pogleda smireniji: „Pa dobro, ako je tako! Baš sam se pitao!“

"Večernje novosti", 28.03.2011.

Sinoć me na Fejsu startuje Milanče pitanjem: „Jeco, čitaš li ti novine?“ Kratko mu odgovorim da uglavnom to ne radim, jedva se suzdržavši da ne udavim čoveka obrazlažući kako novine, vesti, dnevnike i slične generatore negativne energije izbegavam koliko god mogu. Jasno mi je sad da će Milanče da puca pravo u mene, samo se pitam kojim povodom. „A da li ti imaš neke crvene pantalone i neki šareni duks sa kapuljačom, i tamnocrvene patike sa crnim đonom?“ Zaista sam među ritama namenjenim za kučkarenje imala takvu kombinaciju, ali sam sve to onog junskog dana, kada je Vudićka u mom zagrljaju poslednji put uzdahnula, potrpala u džak i ostavila kraj kontejnera. Objašnjava mi Milanče kako je u “Večernjim novostima” u ponedeljak objavljen članak u vezi sa psima, a uz to fotografija psa, koji strašno liči na Vudićku, i nekog ko isto tako strašno liči na mene. Onda mi lepo pošalje MMS. I ja zanemim od šoka. Zaista na fotografiji Vudićka i ja. Ne znam ni kada niti ko nas je slikao, Vudićka je tu baš bila mlada i, prema mojoj frizuri, fotografisana je verovatno pre tri godine na keju kod Juge.

Odmah se dam u potragu za “Večernjim novostima” od ponedeljka, uspešno – naš prvi komšija redovno ih čita. Gledam, pa još jednom očima svojim ne verujem. Stvarno – Vudićka i ja! Osim apsurda što Vudićke već skoro celu godinu nema, još apsurdnije je što tekst govori o krpeljima i ostalim prolećnim mukama, s kojima baš ona nije uspela da se izbori.

Pomešana mi osećanja. I drago mi je, i tužno u isto vreme. Pa celu noć prevrćem uspomene i jedva čekam da svane.

Jutro savršeno za obožavanje sunca, razgovore s cenjenim veličanstvom Dunavom, verovatno baš isto kao i jutro kada je fotografija nastala. Navučem rolere, pa odjurim uz reku - da Dunavom pustim sve ono što me je morilo ne samo prethodne noći, već što me boli bezmalo celu godinu. I dok, po ustaljenom ritualu, pozdravljam sunce, reku, probeharelo drveće, proleće, suze liju niz obraze, a nisam tužna, nema vetra, niti je bilo šta zalutalo u moje oko.

Zagonetne (vickaste) varijajacije: Kako to da nemaš...

Vic 1: Ulazi jedan dan moj kolega jako iznerviran (a često je takav, iz bezbroj malih i velikih razloga). Kad je takav, ništa oko sebe uglavnom ne vidi, niti ga zanima. A svoj, vazda u takvim stanjima visoke frekvencije iznerviranosti, povišeni ton, štimuje ustaljenim početkom; „Mislim...“ Pažnju usmeravam na njegov monolog jer znam da ću se na kraju svakako ismejati, slatko, i to samo što su povodi njegovih nervnih potresa čudnih dimenzija. „Stojim u redu u samoposluzi“, nastavlja on vidno uznemiren, „ispred mene neka nikakva riba. Ali baš nikakava, na svaki načun. Ulaze dva tipa i bog zna kako oduševljeno se sa njom pozdravljaju. Ovaj jedan joj se jasno nabacuje ispitujući je otkud tu, šta radi i ostale gluposti. A ona mu se hvali kako sad živi tu u komšiluku, kod dečka. Pričaju o potpunim glupostima, i nerviram se. Mislim kako je moguće da ona ima dečka, nabacuje joj se tip u prodavnici, ali nikakva je, a ti (obraća se meni, a ja gledam svojim odmalena tipičnim pogledom apsolutne sumnjičavosti do pola spuštenog kapka levog oka, namrštena neizostavno), eto, nemaš frajera, jebote!“

Vic 2: Nisam uspela da odjurim u teretanu u svom terminu, a moj termin je ili pre podne oko 10 jer provereno nema nikoga, ili oko 15 časova, kada, takođe provereno, nema nikoga (ne ulazim u promišljanja zašto baš tada nema nikoga, ali svima njima hvala što tada ne dolaze). Mrštim se pomalo, blago spuštenog kapka levog oka, ali zazivam joginske principe i ubeđujem sebe da mogu da desenzitivišem šta hoću i kad hoću, a i ako ne mogu, mogu bar da vežbam tu divnu vežbu „O'ladi nervozu, pokušaj da, po principima relativiteta, iritirajuću pojavu učiniš nepostojećom“. Nerviram se i što traka za trčanje ne radi već treću nedelju i opet zazivam joginske principe i ubeđujem sebe da ni ova činjenica neće pokvariti užitak u istresanju dobre količine znoja. Mlatim na simulatoru skijanja i ne uspevam da iritirajući ženski glas kreštavih frekvencija učinim nepostojećim (a neverovatno je koliko kreštavi ljudi u toj svojoj vrlini uživaju). Ispred mene grupa ženskih spodoba. Grozna sam, znam, što ih tako nazivam, ali ljudska prostota i ljudska tupost, kao i praznina, pobuđuju u meni gnušanje i u tome mi ne pomažu ni joginski, niti bilo kakvi drugi principi volje. Njihov razgovor mi mami interesovanje iz čisto fenomenoloških razloga i želje da dokučim kako je moguće biti tako prost i prazan. Glavna besednica seje svoju vrlo uzbudljivu priču o tome kako je prethodno veče bila s dečkom u diskoteci i kako ju je neki vrlo dobar baja sve pred dečkom muvao, pa joj je posle slao gomilu poruka, a ovaj njen bio beskrajno ljubomoran. Naravno, svaka druga reč začinjena je ukrasima: „jebote“, „znači“, „mislim“... Sad već ulazim u fenomen dublje. Dotična gospođica ima fond reči cirka 250, činjenica je da je sasvim oslobođena svake vrste kompleksa kao i estetike, nema vrat, nema struk, nema kuk, jede, po svoj prilici, za četiri čoveka, sigurno zna da nabroji sve junake ružičastih televizijskih šou-(nazovi)programa i spopadaju je muškarci. Srećom ili nesrećom, prostorija je sva u ogledalima, pa mogu i sebe i nju da pogledam iz bar četiri ugla. Gledam sebe u levom ogledalu. Gledam nju u levom ogledalu. Okrenem se udesno. Gledam sebe. Gledam nju. Prebacim se na naspramnu perspektivu. Sto mu gromova i sunce ti žeženo, lud čovek je ubeđen da je sasvim normalan, a da su svi oko njega ludi, pa se tešim da to što sumnjam da sam luda definitivno je naznaka da nisam. Ali ja se ne sećam kad je mene neko u nekom klubu startovao. A nemam ni dečka.

Vic 3:  Zvrči mi mobilni. Kao i uvek kad je šefov broj na ekranu, pomislim: „Šta sad hoće?“ Gromko se smeje s one strane bežične veze: „Znam koji je tvoj problem!“ Protresem glavom ne verujući šta čujem i važno, kako samo egocentrici mogu, dobacujem začinjeno blagom dozom ironije: „Koji?“ Guši se u smehu, ali razaznajem: „XY kolegi je bila potrebna pomoć. Predložila sam tebe. A znaš šta je on rekao? 'Molim Vas, ja ne bih s njom da sarađujem, dajte mi nekog elokventnijeg!'“ Onda se i ja pridružim vrištanju od smeha i tako se neelokventno završi naš razgovor.

Vic 4: „Znaš one odvratne isfrusrtirane što čitav vek nisu imale dečka“, pokušava moj dragi drugar da mi opiše neku žensku što ga je jako iznervirala i izazvala lavinu gnušanja. Resko odgovaram smejući se na sav glas: „Znam, neka baš kao ja!“ „Ne kenjaj“, oštro me prekoreva, ili teši, „i nemoj da me nerviraš. Znam da ih imaš uvek bar petoricu u rukavu, i da hoćeš, možeš u svakom trenutku da povučeš jednu od tih karata, ali ti nećeš, odgovara ti da nemaš!“ Odmah zasučem oba rukava, istresam ih, virim, trljam oči, ali iz rukava ne ispada nijedna karta. Ili mi, ipak, treba jača dioptrija.

Nastaviće se...

ODŠKRINUTA VRATA UČIONICE

Zemun, 2001. godine

Stara tatina sveska, skoro neispisana, narandžastih korica i požutelih listova, bila je moj dnevnik. Ne onaj u koji devojčica ispisuje prve drhtave stranice, već izmišljeni školski dnevnik. Moje kobajagi odeljenje imalo je tačno 30 đaka – po jedno prezime za svako slovo azbuke. Ne sećam se više koliko je bilo predmeta, verovatno isto onoliko koliko smo u prvom razredu prave škole i imali. Crne stranice ormara u mojoj sobi bile su savršena tabla, a ja sam u pravoj školi koristila svaku priliku kako bih sakrila poneko parče krede i prokrijumčarila ga kući, u svoju kobajagi učionicu. Znala sam satima da se igram kobajagi škole, sasvim sama.
Jasna nije mogla, sećam se, da se svrti ceo čas u školi kada smo krenuli u prvi razred. Ustajala bi sasvim nenajavljeno i zalepršala po učionici. Na pitanje šta su joj roditelji po zanimanju, samouvereno je jednom prilikom odbrusila učiteljici: „Mama mi je satara, a tata kriminalac.“ Matematiku je prezirala, pa su me često njeni satara i kriminalac molili da dođem da radimo zajedno domaće zadatke. Kupili su nam i krede u boji i dozvolili da šaramo i pišemo po belim vratima njene sobe kao da su školska tabla. Tako sam imala i drugu kobajagi učionicu i drugo kobajagi odeljenje u kojem sam imala i jednu pravu pravcijatu učenicu.
Kada su me uhvatile lutke zvane pubertet, zaboravila sam sasvim svoju kobajagi školu.
Na čuveno pitanje šta ću biti kada porastem, davala sam dva odgovora: najpre farmaceut, i to samo zato što me je očaravao miris apoteka, a onda, sasvim ubeđeno i nepokolebljivo, kako to samo mogu tinejdžeri buntovnici – psiholog. Mislim da bih na isto to pitanje, ako bi se neko prevario da mi ga postavi danas, odgovorila istim odgovorom.
Prema srpskom u školi nisam imala nikakav poseban odnos. Nisam ga ni obožavala, ali ni mrzela. Dešavalo se, često, da ne uradim domaći. Ali sam to lako rešavala – izmislila bih domaći iz glave, čak i čitave sastave, i držala fige samoj sebi da nastavnica ne zatraži svesku da vidi to što sam „pročitala“. Išla sam i na takmičenja, nekoliko puta zablistala sasvim na njima, ali tome nisam davala poseban značaj jer sam smatrala da je sasvim uobičajeno znati maternji jezik i umeti ga koristiti (u to i danas verujem).
Pred kraj gimnazije, razredna nas je preslišavala ko će koji fakultet upisati. „Jelena, ti ćeš na Filološki“, konstatovala je, a ja sam se uvređeno brecnula: „Ja? Nikako. Ja ću psihologiju.“
Početkom juna naprasno sam promenila mišljenje, podvila rep i otišla kod razredne: „Razredna, da li možete da mi objasnite versifikaciju? Ja ću ipak na Filološki.“ Nije bila iznenađena. Ideja da budem profesor godila mi je sasvim. A imala sam i razvijen čitav traktat o tome kako se psihologija najbolje primenjuje baš u direktnom radu sa decom i kako ću tako moći da sjedinim svoju detinju ljubav sa svojom drugom manje detinjom ljubavi.
Vrata učionice kao profesorka srpskog jezika i književnosti prvi put sam odškrinula 30. januara 2001. godine. Matorim, znam, počela sam opasno da sabiram i oduzimam, a i sa đacima sam prošle nedelje ustanovila da imam sve simptome, a oni su ih ovako definisali: manje razumevanja za učenike, sve češće zanošenje pričama: „Kad sam ja...“, nepredvidivi naleti besa uz neizostavnu sasvim specifičnu vrlo visoku frekvenciju glasa, sve češća rasejanost koja doseže vrlo povoljne razmere po učenike...
Meni se ne čini da je prošlo baš 10 godina. Možda je to još jedan simptom starenja?
Prvi put sam u učionicu ušla s pitanjem: „Kakvi biste voleli da su časovi srpskog?“ Zbunjeno su me gledali, ali su se brzo razgalili, a ja sam upijala svaku njihovu rečenicu, komentarisala sa apsolutnim uvažavanjem njihove predloge i izgleda tako zadobila prve poene i ono što je nadasve važno – poverenje. Sada sam se igrala prave pravcijate škole.
Kada dođete mladi, neiskusni, starije kolege obožavaju da vam uvale vruć krompir. Prvi uvaljen mi vrući krompir bio je sastanak aktiva opštine nastavnika srpskog jezika. Glavna tema, koja je podjednako aktuelna do danas i koja se još uvek, smem da kažem, nije zapravo makla s mrtve tačke, bila je reforma programa. Ubeđena da sam sve znanje ovoga sveta još rođenjem dobila, vođena apsolutnim entuzijazmom, nastupila sam zastupajući ektremno slobodoumne teze da se razdvoji nastava jezika od nastave književnosti, da se manje bakćemo gramatolomijskim teoretisanjima, a više jezičkom kulturom u koju će kretivno biti upakovana upravo gramatika, kao i da je krajnje vreme da u književnosti prevaziđemo rat, smrt i siromaštvo, uštinemo, malo ili više, književnoumetničke vrednosti i pokažemo sajber generacijama da knjiga ima svoju čaroliju. Sastanak se završio vikom posebnih frekvencija u kojima me je starija i 30 godina iskusna koleginica ubeđivala da je nemoguće predavati aorist bez pripovedaka Petra Kočića, kako njeni đaci uvek plaču uz „Krvavu bajku”... Podržala me je samo jedna koleginica. Smeškala sam se uverena da sam u pravu i da će predstojeće godine biti mnogo bolne za svakog onog ko nije u stanju da sopstvene stege olabavi.
Nakon dva meseca drugovanja, nikad završenih priča, smejanja, igranja, moji prvi pravi đaci ispratili su me sa poslednjeg časa u suzama. „Vi ste jedini kome je bilo važno šta mislimo i osećamo“, rekla mi je jedna devojčica šestog razreda na vratima te zemunske osnovne škole, a njenih se reči držim kao zakletve i danas.
Za ovih 10 godina, početaka je bilo ne zna im se broj. I završetaka. Jednom sam, pre pet godina, čvrsto odlučila da više nikad ne otvorim vrata državne škole u Srbiji – jer su oronula, musava, tužna, neprilagođena, izmrcvarena udarcima koji veze nemaju s onim za šta su napravljena. Teška srca, jer sam i dalje volela svoj poziv. A onda sam se pre dve godine, samo zato što je život slobodnog vetropira postao krpljenje, pa hvatam zakrpe na svaki način i na razne strane, opet vratila tim istim vratima što još teže i tužnije škripe kada se otvaraju.
Držim se zakletve od pre 10 godina, mada neke narogušene dečake u trenerkama sa kapuljačama što, kad im po volji nije, udare pesnicom o školsku klupu, ne mogu da razumem. Ne razumem ni narogušenu kojekakvariju što glumata nastavnike. Ni one što mlade ljude ne vole. Ove što o svemu odlučuju, presuđuju, nameću i naređuju više ni ne pokušavam da razumem. Tesni su mi planovi i programi koje moram da sledim, proširujem ih tamo gde mogu i sužavam gde se sme, a boli me što vrata učionica cvile. A dokle ću, ne znam…