Grad u gradu

Grad u gradu

     Nekada je tu bio stari aerodrom. Na tom starom aerodromu radio je moje deka kao avio-mehaničar. Moj tata odrastao je na tom istom mestu uz buku aviona zavolevši letenje i sve što ima veze sa osvajanjem neba. Kao malu, priče o starom aerodromu oduševljavale su me i pomalo mi je bilo krivo što taj aerodrom nije više tako blizu. Valjda otuda i meni srce radosno kuca kad treba da se leti.

     Godinama prolazim pored tog aviona na Novom Beogradu. Uvek me je intrigirao, ali visoka ograda oko njega i tih nekoliko staklenih zgrada u Omladinskih brigada vazda su mi delovali kao zabranjeno parče grada.

     U ciklonautičkim poduhvatima tipičnih rekreativaca, sa viškom vremena, dobrim raspoloženjem i detinjom razdraganošću, nabasale smo sasvim slučajno na put što prolazi kraj starog aerodroma. Kako smo se ovih dana dokopale foto-aparata, moja opaka ciklonautičarka i ja, po prirodi fotoholičarski raspoložene, okidamo dugmence na čarobnoj spravici kad god možemo i neizmerno uživamo u tome. Tako nikako nismo mogle da propustimo aviončić što treba da podseća da je tu nekada bio aerodrom.

     Iznenadilo me je da iza aviona vodi pešački put ka „Airport City Centru“ i da nema nikakve kapije, zida, rampe, pa sam predložila da se prošunjamo i vidimo šta zapravo znači to što na ulazu piše da je „grad u gradu“.

Nepropisno parkirani bicikli

     Besprekorno uređena površina između zgrada. Pomalo sterilna, jer je sve pod konac: fontana, leje sa cvećem, klupe. Istovremeno i sablasno – jer nigde čoveka nije bilo, čak i bašta kafića sa uredno poređanim stolovima i stolicama zjapila je prazna. Razdragane i razigrane bile smo savršeno inspirisane da tako pustom i izveštačenom prostoru dodamo malo nestašluka, začinimo ga diskretnim kikotanjem i unesemo nemir i neurednost kao princip prirodnosti koje moja drugarica ciklonautičarka i ja brižljivo negujemo. Skakutale smo oko fontane, smejuljile, zbijale šale, naravno elektronskim okom beležile svaki geg i gig. Pogledom se dogovorile da fontana zaslušuje da joj odamo čast kratkim gnjuranjem naših stopala. Taman sam započinjala čuvenu priču koju vazda uz fontane prepričavam kako me od najranijeg detinjstva putovanja uvek vezuju za fontane u kojima sam, poput obaveznog turističkog obreda, morala da umočim makar palac leve noge, kad se među nama stvori devojka, uredno uniformisana i obeležena značkom „security“. „Molim vas da se udaljite od fontane, u njoj ne možete prati noge“, trudila se da nam to priopšti mirno, ali odsečno. Zbunjeno smo je pogledale, pa smo onda pogledale jedna drugu i jednoglasno izustile: „Molim?“ Security dama naoružana raznim sredstvima veze i komunikacije nastavila je svoje dobro uvežbane rečenice: „Da li su ono vaši bicikli?“ Opet zbunjeno procedile smo otegnuto: „Daaaaaaa?“ „Nepropisno ste ih parkirali. Odmah ih uklonite i parkirajte na parkingu iza zgrade!“ Moram priznati da me je bilo pomalo sramota, onako iskreno, ali sam bila i ljuta: „Izvinite, a ko propisuje pravila ponašanja na javnoj površini? I gde, uostalom, ako ih vi propisujete, piše šta je ovde zabranjeno, a šta dozvoljeno?“ Naše bicikle uredno smo stavile uz ivicu staze, da nikome ne smetaju, mada oko nas nikoga nije ni bilo. Mlada savesna security gospođica ironično se osmehnula i rekla kako verovatno ne dolazimo u taj kraj često, jer da dolazimo, znale bismo šta je tu dozvoljeno, a šta zabranjeno i da su pravila ponašanja jasno određena. Ironično sam joj uputila izvinjenje i rekla da bi sasvim u redu bilo da na ulazu u „grad u gradu“ jasno nekakvom oznakom objave nama običnim smrtnicima i nenamernicima da u „gradu u gradu“ važe zakoni „grada u gradu“. Obezbeđujuća dama je stajala nad nama kao kobac i pratila svaki naš pokret kao da smo dva najgora zločinca, idući za nama u stopu. Da je imala metlu pri ruci, kojim slučajem, činilo mi se, da bi nas rado njome i počistila. Kao dva vetrom nanesena ljudska otpatka. Sve do crte, nevidljive crte, gde se zavšava „grad u gradu“ i počinje grad, moj grad, moj Beograd, koji je svakim danom sve manje moj.

Opake ciklonautičarke

     Ne znam zašto smo se posle toga ućutale, uozbiljile, pokunjile, možda i postidele. Pedalale smo neko vreme u potpunoj tišini, odlutale u mislima i preslišavanjima, svaka za sebe. „Jelo, ja mislim da smo mi kulturne osobe“, najzad je Maja prekinula muk. Potvrdila sam da sam ubeđena da jesmo. Nismo umele jedna drugoj da objasnimo zašto nas je, i pored toga što smo kulturne i što znamo da nismo učinile ništa strašno, ružno ni nepristojno, užasno sramota...