Humor, ali crni da crnji ne može biti

             Mene je to veče bolela Amy. Ne zato što mi je surovi vetar modernog doba i stvarnog sveta oduvao jedan par sandala koji mi je neophodan, trećinu avionske karte do mora, dve dobre večere u omiljenom beogradskom restoranu ili desetinu moje profesorske plate... Bolela me je nesaglediva nesreća te žene koja je mumlala na bini, u strašnim trzajima tela, bez ikakve veze sa svetom oko sebe. Baš isto onako kao što su mečke po gradu u lancima mumlale, kad sam bila dete, dok su ih Cigani vodali i terali da se usprave na zadnje noge uz nešto što se ritmom ni muzikom nije moglo nazvati. I da se ne lažemo, tog 18. juna pod Kalemegdanom, u tih pet melodija koliko sam izdržala da igram ulogu svedoka jednog modernog menadžerskog zločina, nije bilo nikakve umetnosti, nikakvog performansa, nikakve magije i ne znam ni ja koječegarije, bila je samo surova realnost, najintimnija nesreća nekoga ko je umetnost u sebi davno sahranio.

           Odjurila sam sa koncerta dugim i brzim koracima, užasnuta, šokirana, istovremeno smejući se samoj sebi, iz muke, očaja. Smešan mi je bio taj moj često neustrašivi optimizam, jer sam i posle trećeg mučenja na sceni i dalje verovala da Engleskinja u duhu engleskog crnog humora blefira i da će raspaliti sa “Rehab”… A kockice, smešne, najsmešnije se slagale: kakva crna rehabilitacija, kakav još crnji koncert na tajnoj lokaciji u Londonu, kakvi mučni festivali u Evropi, koja crna da crnja ne može biti Amy Winehouse na bini… Ne preostaje ti ništa drugo do da se valjaš od smeha, naivno jer naivan jesi…

               Tu naivnost potkačila je i Chelsea Handler. Oštro, po definiciji, jer pravog humora, , nema bez izvesne doze bola.

            Ipak smo mi ovde u brdovitoj Srbiji na Balkanu i dalje tamo negde jako jako davno zaglavili se, pa nas više ništa ne može odglaviti. Tako i humor i komično shvatamo, po svoj prilici, baš kao što su u antička i srednjovekovna vremena, a oni su humorom nazivali telesne tečnosti za koje su verovali da utiču na karakter. U nas je taj odnos krvi, žuči, sluzi i crne žuči posve pocrneo, loš humor postao sveprisutan, ali ne kao vid ismevanja stvarnosti, već kao raspoloženje, loše raspoloženje, baš onako kako su ga u srednjem veku definisali. A da dorastemo do značenja humora koje su mu Britanci isto tako jako davno pridodali, a podrazumeva „osobinu ljudi koji su svesni svojih i tuđih nastranosti i nalaze uveseljavanje u tome da otkriju te nastranosti“ (Rečnik književnih termina), treba da prođu eoni, da se oslobodimo srednjovekovnih stega, pogledamo se u ogledalo, odredimo sopstvene koordinate, sami sebi priznamo sopstvenu nesavršenost, pa zapucamo u budućnost. Do tada, smej se, Srbijo, u mraku, svakom i svačem, i na stub srama svim naoružanjem napucaj onog ko se usudi da se na tvoj račun osmehne!

           Prvi smo uvek da se narugamo tuđem uspehu i neuspehu. Youtube je prepun klipova u kojima na samo nama svojstven način ružimo i pesme, i isečke iz filmova, intervjue, sve, baš sve. I onda se time ponosimo, sebe same i sopstveno umeće do nebesa uzdižemo. Ali ako bi se neko usudio da prokomentariše na naš račun, e taj se s vatrom poigrao. Odmah ćemo objaviti najpre Facebook rat, pa pucati iz svih raspoloživih virtualnih kanala. Neizostavno ćemo dotičnu osobu povezati sa carstvom zla, pronaći da je taj neko obavezno imao porno prošlost, dodeliti mu glupost i neobrazovanost, kao da mi svi u Srbiji kipimo od pameti i obrazovanosti i moralnosti.
           
              A smešno mi je i kad se ovi naši politikanti, u nedostatku argumenata, pozivaju na Novaka, Mihajla, Nikolu… A svi jako dobro znamo da Srbija nije, niti je ikad bila, blagonaklona prema talentovanim genijima. Vazda ih je kinjila nemanjima, nemogućnostima, neshvatanjima, neosećanjem za genijalnosti, prozivala ih ludacima i čudacima, pa tek kada su se otisli iz otadžbine i tamo negde daleko dokazali svoje veličine i genijalnost, kitili bismo se njihovim imenima objašnjavajući da svi oni to nikako ne bi postigli da baš ovde, među srpskim brdima nisu odrasli.