Zašto mi suze cure, a nisam tužan

Naslonilo se pre neko veče moje obožavajuće Lalence na mene: „Jelena, da te pitam nešto?“ A meni se uvek na taj njegov uvod razvuče osmeh, najšire što može i, da može, oko planete bi se razvukao od radosti što želi nešto da pita i to baš mene. „Zašto meni nekad cure suze, a uopšte nisam tužan?“, pita on mene pomalo mazno, ali jako zabrinuto. Zagrlim ga, ponekad pomislim da ga, možda, i gušim tim svojim tetkinskim cmakanjima i zagrljajima, a smišljam šta da mu na to odgovorim. Znam i zašto me pita. Pre neki dan je bila neka neprijatna uzbuna u porodici, pokušali smo da pred njim o tome šifrovano pričamo, ali deca ne slušaju reči, već svet oko sebe nekim posebnim čulima što nama s godinama otupe, u sebe upijaju, i sve razumeju, pa i ono što mi kad otupimo nikako ne možemo. Ja sam ubrzo otišla nakon tih šifrovanih pregovora, ali su mi sutradan rekli da su mu suze curele i bradica se tresla, a on ih sve ubeđivao da nije tužan i da ne zna otkud sad te suze. „Ne brini“, pokušavam da ga ohrabrim, „To se nama svima dešava. Oči su osetljive, pa kad jako duva vetar, one se brane tako što počnu iz njih suze da cure. A dešava se i da nas nešto golica u nosu, pa i onda suze krenu. Ili nam nešto toliko malo i nevidljivo zaluta u okce, a mi to ni ne osetimo, ali oko hoće da ga izbaci, pa suzi da se s nepozvanim gostom izbori.“ On me pogleda smireniji: „Pa dobro, ako je tako! Baš sam se pitao!“

"Večernje novosti", 28.03.2011.

Sinoć me na Fejsu startuje Milanče pitanjem: „Jeco, čitaš li ti novine?“ Kratko mu odgovorim da uglavnom to ne radim, jedva se suzdržavši da ne udavim čoveka obrazlažući kako novine, vesti, dnevnike i slične generatore negativne energije izbegavam koliko god mogu. Jasno mi je sad da će Milanče da puca pravo u mene, samo se pitam kojim povodom. „A da li ti imaš neke crvene pantalone i neki šareni duks sa kapuljačom, i tamnocrvene patike sa crnim đonom?“ Zaista sam među ritama namenjenim za kučkarenje imala takvu kombinaciju, ali sam sve to onog junskog dana, kada je Vudićka u mom zagrljaju poslednji put uzdahnula, potrpala u džak i ostavila kraj kontejnera. Objašnjava mi Milanče kako je u “Večernjim novostima” u ponedeljak objavljen članak u vezi sa psima, a uz to fotografija psa, koji strašno liči na Vudićku, i nekog ko isto tako strašno liči na mene. Onda mi lepo pošalje MMS. I ja zanemim od šoka. Zaista na fotografiji Vudićka i ja. Ne znam ni kada niti ko nas je slikao, Vudićka je tu baš bila mlada i, prema mojoj frizuri, fotografisana je verovatno pre tri godine na keju kod Juge.

Odmah se dam u potragu za “Večernjim novostima” od ponedeljka, uspešno – naš prvi komšija redovno ih čita. Gledam, pa još jednom očima svojim ne verujem. Stvarno – Vudićka i ja! Osim apsurda što Vudićke već skoro celu godinu nema, još apsurdnije je što tekst govori o krpeljima i ostalim prolećnim mukama, s kojima baš ona nije uspela da se izbori.

Pomešana mi osećanja. I drago mi je, i tužno u isto vreme. Pa celu noć prevrćem uspomene i jedva čekam da svane.

Jutro savršeno za obožavanje sunca, razgovore s cenjenim veličanstvom Dunavom, verovatno baš isto kao i jutro kada je fotografija nastala. Navučem rolere, pa odjurim uz reku - da Dunavom pustim sve ono što me je morilo ne samo prethodne noći, već što me boli bezmalo celu godinu. I dok, po ustaljenom ritualu, pozdravljam sunce, reku, probeharelo drveće, proleće, suze liju niz obraze, a nisam tužna, nema vetra, niti je bilo šta zalutalo u moje oko.