Iluzija bekstva

Ponavljam ove reči Meše Selimovića kao molitvu: „Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme... Čak i više: da nikad ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promjeni mejsto i nametne uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smiješiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad, stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože mijenjamo. I opet se vraćamo, smireni, utješljivo prevareni.“ Dosadilo mi je da se rvem s jednom jedinom mišlju...

Moram da pobegnem. Moram. To je zakon moje prirode. Makar do prvog rukavca Dunava u koji nikad nisam zavirila. Ili prvog sela, tu negde uz autoput. Samo da njušnem drugačiju scenografiju. Da posmatram lica koja nisam sretala. Makar na jedan sat da ubedim sebe da nisam tamo gde neminovno jesam svaki dan.

Cipele putovanke nasledila sam od oca, on od svoje majke, ona od svoje tetke, a ta moja prabaka-tetka od svojih roditelja. Dalje ne znam, ali sam sigurna da su od pamtiveka bili skitare. One fine skitare što pokupe najbitnijih nekoliko sitnica u kofer pa odu u nekom pravcu, uopšte nije važno kom, jer svuda može da se pronađe drugačija boja neba, pa kad nahrane svoju skitničku prirodu, vrate se ili ne, i to je oduvek bilo potpuno svejedno. Važno je da je uvek novo, uvek drugačije i da se uvek vratiš bogatiji bar za jedan do tad nedoživljeni utisak na tačku s koje si krenuo.

Ako se osvrnem na detinjstvo i na prve uspomene, skoro sve su vezane za putovanja. A bilo ih je mnogo i stalno. Uglavnom neplaniranih. Kakva radost kad tata uđe u kuću s rečenicom:“Pakovanje! Sutra idemo!“ Ne pita niko od nas ni kako ni gde ni zašto. Cičimo po kući i već se zna ko, šta i u koju torbu trpa. Onda slede sati kotljanja u polusnu uz Boney M i radost unapred jer znamo da loše nikad ne može da bude.

Naučila sam da za skitanje nije uvek najvažnije da imaš mnogo para. I da ti je lepo baš onoliko koliko sam sebi dozvoliš. Loših stvari, i svega što po našoj meri nije, ima svuda, pa i u domovima u kojima živimo, ali ako dozvolim tim nekim tričicama da mi sveto skitanje pokvare, nestaće čarolija, a po nju uvek i idem i bez nje se nikad ne vraćam.

Tesno mi je ovo leto bez velikih iluzija pobegulje. Kosti mi cvile za putovanjem. Pobegnem u neki kutak ovog grada u kome još nisam bila samo da skitiju u sebi nahranim. Ali duša skitare traži još. Hoće da pobegne negde, da zaboravi na svakodnevicu, da stvori privid bar na kratko, samo da predahne.

Moram da pobegnem!

ČISTKA ili ko je ovde lud

I Disajdovala sam da odplejingujem jedan lingvo-gejm. Vontujem da ishejtujem puritance. Zašto bismo tinkovali o srpskim vordovima kada imamo anglicizme. Nema rizona da sejvujemo svoj lengvidž kad nam se nudi nepregledan netvork već mejdovanih idoma. Brejnstormujem redovno o ovim jezik šoovima. I ako getujemo da je rul ono što svi spikaju, onda smo na fantastik veju da se implementiramo u megalengvidž. Baš je kul kada spikaš srpski, a ceo svet te anderstenduje. Tako možeš da šopinguješ, sejvuješ, davnloduješ, lajkuješ, kuliraš, hejtuješ, čiluješ, tajpinguješ, taguješ, fejsbukuješ, emesenuješ, skajpuješ, densuješ, bajkuješ, drajvuješ, drinkuješ, stondiraš, dilituješ, skroluješ, esemesuješ, srčuješ, gugluješ, netvorkinguješ, startuješ, stopiraš, virtuelišeš, vojtuješ, smajluješ, smokinguješ, četuješ, diluješ...

II Odlučila sam da odigram jednu jezičku igru. Želim da prozovem čistunce. Zašto bismo razmišljali o srpskim rečima kada ima reči iz engleskog jezika. Nema razloga da čuvamo svoj jezik kada nam se nudi nepregledna mreža već načinjenih izraza. Razmišljam redovno o ovim jezičkim predstavama. I ako uzmemo da je pravilo ono što svi govore, onda smo na odličnom putu da se uključimo u ogroman jezik. Baš je dobro kada govoriš srpski, a ceo svet te razume. Tako možeš da kupuješ, sačuvaš, skineš sa interneta, pokažeš da ti se sviđa, ne primećuješ, mrziš, hvataš zjale, pišeš pomoću tastature, označiš, družiš se preko knjige lica na mreži, razgovaraš pomoću programa Emesen, ili pričaš pomoću programa Skajp, igraš, voziš bicil, voziš, piješ, nisi raspoložen pa ravnodušno gledaš u jednu tačku, brišeš, spuštaš ili dižeš sliku na ekranu, šalješ kratke poruke mobilnim telefonom, tražiš, pronalaziš podatke pomoću pretraživača Gugl, radiš svašta na mreži, počinješ, zaustavljaš, baviš se nestvarnim svetom, glasaš, smeškaš se, pušiš, ćaskaš, valjaš neku robu...

premeravanja

može bez interpunkcije

može i bez reči

možda je tako i najlakše izbeći nesporazume

bez svakako može

sa je već jako teško

možeibezrazmakapauzanakombilojezikumožekakogodhoćešinemorauvekdaseradibaškakotrebaikakoseodnasočekuje

a najlakše je nikako

onda boli samo jedno veliko ništa

premeravam čuveni i čudesni potencijal mogući način u kome svi tako često grešimo u životu baš kao i u pravopisu

nisu bitni ni znaci interpunkcije ni reči ako se ljudi razumeju

zar ne

kojom biste jedinicom premerili težinu reči

da li reč potpada pod neki zakon fizike matematike hemije

možda njutnov zakon akcije i reakcije (Actioni contrariam semper et æqualem esse reactionem: sive corporum duorum actiones in se mutuo semper esse æquales et in partes contrarias dirigi)

postoje li male i velike reči

a skupe i jeftine

imaju li reči boju

mirišu li

da li može reč da se zagrli

umete li rečju da poljubite

u ova vremena kada se kanali komunikacije svaki dan množe i kada je sablasno jednostavno uputiti reč ne postajemo li sve škrtiji

ko nas je naučio da merimo koliko ćemo izgubiti onda kada treba da dajemo

da li možete vreme da stavite na kantar

a pažnju

zamislite dođete na pijacu i kažete molim vas tri kile pažnje

žao nam je pažnja se od danas prodaje samo u gramima i u jednom danu možete KUPITI najviše 100 grama

e onda neću ni jedan gram

pa još pljunete ka prodavcu dovoljno diskretno da ga ne pogodi ali da ipak primeti

merimo premeravamo odmeravamo sabiramo oduzimamo delimo množimo sve pa i ono što je suštinski nesamerljivo

Рагбићка

-->

Мрвица је била најмањи и најхрабрији пас на свету. Била је јуначна до лудости, толико да је једног дана доказала да је, иако најмања на свету, бржа од комбија, који се само тај дан појавио у нашој улици и никад више. Бржа је била свега неколико делића секунди, тако су ми само једном рекли јер нисам никад никоме дозволила да ми још који пут преприча ту секунду или две када се мој најмањи и најхрабрији пас на свету сместио заувек у једну огромну и болну успомену...

Иако смо поделиле нешто више од годину догодовштина и углавном дивних прича, а пре свега дивних људи с којима ме је баш она спојила и с којима и даље уживам у друговању, била је најмањи и најснажнији генератор позитивне енергије. Тог јутра, након што је доказала да је најбржа, замолила сам укућане да однесу сваки предмет који је имао било какве везе са њом. Болело је бескрајно...

Увек изнова учим да живим, с још једном успоменом више, утабавам време и трудим се да понесем са собом нејлепше отварајући широм врата својих осета за нове приче, за нове љубави, јер знам да је сваки крај истовремено нови почетак који ће бити онолико леп колико му дозволим да буде...

Нови почетак била је Вудићка. Вудићки су пут до моје куће показали баш ти дивни другари с којима ме је најмањи и најхрабрији пас на свету спојио. Знали су да се нећу предомишљати иако сам ја била убеђена да хоћу, филозофирала унапред, бранила се по обичају, али само до тренутка када сам отворивши једну земунску капију угледала ругобицу која је личила на све осим на ердела како седи у гомили песка с једним клемпавим уветом и блентаво ме гледа с питањем: „Шта ћемо сад?“ Одлагање је било искључено као могућност иако је у мом дому било право невреме. Само нам је она у читавом хаосу фалила: да краде мајстору четку из канте поликолора, да се стручно очеше о зид који је молер управо успео да доведе до нивоа пристојности, да на свеже обојени зид остави отиске шапа јер је баш тад нашао неки неваљали комарац да баш ту негде прозуји, да ме свако јутро изненади новим техникама обраде баш моје обуће. Нећу јој опростити никада што ми је, кад сам коначно набацила једне на штиклице, тако стручно обрадила исте те штикле и то на обе сандале да јој ни најискуснији дабар није био раван. Тек ме једно јутро потпуно престравила поносно ме гледајући с Рагбићком у устима. Где је само Рагбићку ископала и како, само она зна, али откуд Рагбићка уопште у кући и где се крила све ово време, зар је нису однели оног јутра кад сам их замолила да све Мрвичино однесу... Ово нису чиста посла...

Рагбићку сам купила Мрвици ономад јер је данима меркала и покушавала да исту такву само жуту лоптицу украде својој поштованој други Дончи. Не размишљајући ни мало о бојама и томе да су лоптице у псећем свету нека врста потрошног материјала (питајте неког од кучкара колико је до сад лоптица њихов четвороножни пријатељ изгубио!), изабрала сам баш зелену. Оптимистично, као и у свему у животу! Посебна чар овог рода Лопти је у томе што оне задају непредвидиве правце кретања псићима одајући утисак неухватљивости, што опет посебно весели ове лајаве живуљке, па им је таква игра посебна посластица.

Мрвица се у парку појавила с Рагбићком у устима иако је нова играчка била скоро као Мрвкина глава. Жао ми је што немам фотографију да вам покажем тај чувени стил ношења Рагбићке – успевала је да је загризе у оним деловима где се лоптица сужава и носила је увек с леве стране вилица. Гледала је своје псеће другаре испод ока „Хм, у-та-та, имам је сад и ја!“ Кад се појавила Дона, отпоздравиле су једна другој на добро познати псећи начин, и размениле лоптице. Мрвица је наставила за свој грош са жутом у устима, а Дона са новом зеленом. Оваква размена дешавала се редовно, на сваких неколико дана. Мрвица је тако имала пола недеље жуту Рагбићку, а пола зелену. И ниједан други пас није добио шансу ни да помисли да задржи било коју од ове две лоптице.

Десило се да смо у данима када је наша зелена Рагбићка била у нашем поседу некако тренутком непажње Рагбићку изгубили. Баш чудно изгубити зелену лоптицу у трави! Нема говора да се враћамо кући без Рагбићке, макар нас то коштало сате потраге. Када је све изгледало да је ипак Рагбићка нашла згодно место да се ослободи нашег власништва, у помоћ смо звале доброг старог Арија. Он је потпуни, апсолутни и ничим поколебив обожавалац свега што под лопте потпада. Можете се пред њим појавити с најслађом говеђом коском у једној руци и лоптицом у другој, он ће увек изабрати лоптицу. На питање: „Где је лоптица?“ одлепљује моментално и свим снагама и посебном страшћу предаје се потрази и непогрешиво на највероватнијим местима проналази не само лоптицу коју смо хтели да нађемо, већ по правилу још неку коју коју је добри власник отписао као заувек одбеглу. Тако је Ари много пута дотрчавао нама у помоћ и спасавао Рагбићку зле судбине.

Прва озбиљна отмица Рагбићке десила се у зло јутро потпуно ненајављено из једног јединог разлога што је Чупко, иначе бескућник, данима из прикрајка гледао како се ови кућни пси забављају до изнемоглости јурећи упорно за нечим котрљавим. Четири пута већи од Мрвице, мада га се она није плашила, јер, да вас подсетим, била је најмањи и најхрабрији пас на свету, сачекао је тренутак када је Рагбићка преварила Мрвку нагло променивши правац котрљања, зграбио Рагбићку и почео да бежи колико су га ноге носиле. Организовали смо потеру за њим, јурњава, цика, кроз велики парк у Земуну, и кад смо коначно изморени и балдсани успели да стигнемо чупавог псића, Рагбићке више није било у његовим чељустима. Кад ли му је само утекла? И не само Чупку већ читавој парковској екипи? Аријева потрага овог пута није успела. Сасвим смо се помирили са тим да је Рагбићка побегла. Шта да јој радимо кад јој није суђено да буде наша!!!

Прошло је неколико дана, кад у јутарњој шетњи јури Ари и носи нешто – Рагбићку, наравно. То јој је већ био сигурно пети или шести повратак у нашу екипу. Дона и Мрвица су брже боље одмах размениле своје играчке, па се све опет вратило у неке уобичајене токове.

Били су дани када је Рагбићка била опет Мрвкина. Дона се на размену појавила без своје жуте лоптице. Без икакве лоптице. Њена жута Рагбићка је нестала и никад је више нисмо нашли. Мрвица није ни разматрала више то да би могла својој обожаваној пријатељици да понекад да Рагбићку на зајам. Али Рагбићкина судбина луталице се још једном с њом поиграла. Пси су се занимали псећим пословима, а Рагбићка је седела на клупи заједно с нама кучкарима. Није нико на њу ни обраћао пажњу, а ја сам, по већ устаљеном принципу урођене и сталне расејаности, заборавила сасвим на Рагбићку и оставила је на милост и немилост на тој истој клупи. Сетила сам се тек сутрадан, али Рагбићка је увелико нашла свој пут, где и како – ко је то могао да зна. Сад ни Мрвица ни Дона нису имале играчку што непредвидиво мења правац, и чекали смо чувену плату да идемо да набавимо нове.

Неколико дана након што сам Рагбићки ненамерно дала сву слободу овог света, Мрвица и ја свратимо у Донин дом. Дона нас је одушевњено дочекала на чаробној бело-црвеној тераси у друштву госпође Млечике (која данас има више од два метра и поносно живи чувајући једно парченце неба испред врата дома у којем живе моји другари којима Дона много недостаје) и ни са ким другим до бојом и линијом наше Рагбићке.

Нама кучкарима најбољи су другари дечурлија из парка која неизмерно жели баш исте овакве кућне другаре, али им родитељи то не дозвољавају. Најсрећнији су кад им поверите свог кућног другара да га прошетају парком или да се поиграју. Ти наши најбољи дечурлијски другари пронашли су напуштену Рагбићку на истом месту на којем је била заборављена и поносно однели Дони. Тад сам схватила да дефинитивно имамо посла с неком уврнутом лоптицом којој се никако не да да нам умакне или да пронађе газде које је никад неће губити. Али, овога пута није било говора да нам Дона врати нашу Рагбићку. Било ме је помало и срамота да покажем негодовање, али сам свом силом желела да Рагбићка ипак буде опет наша. Мрвка је увелико разрађивала стратегију отмице, а ја сам тихо навијала да јој то и успе. И искористила је најкраћи тренутак најмање Донине непажње, зграбила Рагбићку, а ја сам се напрасно сетила да из места морам кући, и тако смо помало кварно Мрвка и ја вратиле Рагбићку у наше власништво. И сад смо је осудиле на кућни притвор, било јој је до даљњег забрањено било какво напуштање нашег дома. Али је Мрвица врло брзо након те пресуде заувек напустила мој дом... А на Рагбићку наредних година нико жив није наишао. Нисам ни помишљала на њу јер сам била убеђена да је оног дана заједно с Мрвицом из мог живота отишло све њено. А Вуди ми никад није открила ни најмањим мигом где су се и како њих две пронашле.

Кад је већ годинама чучала тамнујући, тог дана угледавши је у Вудикиним чељустима, ослободила сам је пресуде да не сме никуда из куће. Рагбићка је постала верна Вудикина котрљајућа играчка која је повезивала хиљаде мојих осета забележених у сећањима на тамо нека времена.

Редовно нам је Рагбићка правила друштво у дугим шетњама крај Дунава. Нарочито ми је помагала када је требало ово жгебаво својеглаво и најтврдоглавије псето на свету замајти нечим и научити га да мора да се и чешља понекад у животу.

Ветровити, сиви, намргођени, некад кишно ромињави дани имају једну једину предност – нико их не воли, па су и кеј и парк и пола овог града само наши, што можемо без свих оних опасача и посебних мера опреза да се играмо, чешљамо, трчимо, лајемо... Таквог једног грозног дана кренуле смо Рагбићка, Вуди и ја у поход на кеј. Наоружала сам се и свим овим четкама, тримером и осталим алаткама да госпођицу Вудић дотерам. Нађемо згодну клупу на кеју. Поређам све те четке, све из џепова јер у том рвању, пардон вратоломији познатијој као чешљање мог својеглавог пса обавезно нешто одбегне из мог поседа, тако сместим и Рагбићку уз све те дрангулије. Кеј само наш и не смета нам што кошава баш својски брије. Пројури поред нас неки старији човек на бициклу и за њим његов верни немачки овчар, и за дивно чудо изгледало је да нас није ни приметио. Кад ето ти Немца назад к нама. Застане на пола метра. Погледа у мене, па у Вуди, па у Рагбићку на клупи. Тако неколико пута. Зграби Рагбићку и трк за газдом који је већ одмакао. „Стани! Врати лоптицу! Па то је Рагбићка! Чииииииикооооо!“, вриштим ја, али кошава носи мој глас у супротном смеру, па појурим свом снагом, али је Немац све даље, укопам се престрављено схватајући како Рагбићка дефинитивно одлази. Сузе лију. Знам да има још таквих, знам и где могу да се купе и да коштају стотинак динара... Али једна успомена дефинитивно постаје само успомена... Причам ја већ са собом, рационализујем себи сопствену преосетљивост, разлажем све већ милион пута разложене теорије о стварима, везаности, одласцима, успоменама... Потврђујем себи ко зна који пут да све што имаш на овом свету, имаш у себи, и то је једино што нико и никад не може да ти одузме...

Поражено и покуњено корачамо Вуди и ја. У тим мојим страшним сентиментима ме увек добро разуме и то су једниствене прилике када ми не тера инат. Преврћем успомене на Рагбићку, на Мрвицу нисам смела све док пре неки дан нисам села да с вама поделим ову причицу. Негде на пола пута између хотела „Југославија“ и нашег дома, на горњој стази кеја, чекала нас је – Рагбићка.

Од тада чами у тамници мог ормара. Повремено проверавам да није утекла одатле. Добила је и етикету ВИТ. И сигурна сам да ће Рагбића ипак наћи опет начин или да побегне или ће је већ неко киднаповати и из ове забити Ормарчине. Али сам исто тако сигурна да је наша прича бескрајна и да ће увек пронаћи начина да ми се и врати.

Ајајковић Карсић је већ два дана у изгнанству. Добио је привремени смештај у мојој соби. Али идем сад ипак да га вратим у Трамбкулић, тамо му је место. А одох сад и с Вудиком у шетњу, не знам само да ли да Рагбићку ослободим тамнице и поведемо је с нама... Ипак...

Ормарчина

Ормарчина! Данима се психо-физички припремам, дубоко уздишем, хукћем, пренемажем, одлажем, разлажем, преврћем гомилу не-знам-ни-ја-више-чега по њему, премештам без реда и смисла! А чувена реченица „Где сам то оставила?“ постаје већ нека врста поштапалица јер је толико често изговарам, баш толико често као што пресечан назови-Земунац изговара „значи“ или просечан балканоид још чувеније „као“. И кад год је изговорим, помишљам – да ли је то последица све интензивније расејаности, или свеприсутне немарности или једноставно не умем да се држим никаквих формалности па ни формалног реда у мојој поштованој Ормарчини!

Тек напрасно решим да се по сваку цену ухватим у коштац с немаром јер више не знам где ми је шта, а редовно немам шта да обучем, обујем, не слаже ми се ниједна торба с овом или оном комбинацијом, неко мора да ми је марнуо баш ту сукњу, нема ми оног бруса, нестала ми је кошуља, ко-зна-где су се затуриле оне тамне фармерке... Нема избора: иде све напоље, живео мој вееееелиииикииии кревет (мада могу све то да побацам и по поду, али намерно бирам кревет не би ли све то истог дана и вратила на место у цењеној Ормарчини јер, признајем, дешавало се да та гомилетина којечега колективно шета по мојој соби данима – боже мој, ваљано је да Ормарчина понекад продише без ичега у себи, срам ме било!). По правилу, та преметачина увек донесе бар једно изненађење: откријем ципеле које сам прошле године купила и заборавила да им бар једном шетњом испрљам ђон, поздрави ме хаљина коју нисам бар пет година обукла, тужно ми махну све оне зимске рукавице и пожале се масовно да нису сто година среле своје сестре близнакиње („Нисам ни ја,“ правдам им се), обавезно саму себе запрепастим како сам некад баш ту сакрила нешто јако важно и по не знам којој и каквој логици ономад изабрала баш то место као сасвим безбедно (О, каква тема, сигурна места!!!) за неку дрангулију „од посебне важности“...

Проверавам помало панично да ли је ВИТ (вери импортант тинг!) на свом месту. На апсолутно сигурном, на дну Ормарчине у делу где стоје торбе, торбице, торбетине, чучи нешто јајасто, зелено, изгрицкано и избушено са свих страна – Рагбићка. Кажу да је од рода Лопти, посебна врста, од оних за рагби, али умањена неколицину пута да може да стане у просечне псеће чељусти. Госпођица Рагбићка је рођена као луталица, побегуља, али и жртва многих отмица. И заузела је, попут Ајајковића Карсића, трон неколицине мојих јаких осета.

Пишем вам чим пре о судбини Рагбићке! Сад јурим, журим, не знам ни ја куд, а још мање зашто...

Бескрајна прича

Трамбакулићанска љубав: Ајајковић Карсић

Сасвим без намере, а још мање планирано, готово по неизбежном закону случајности (ако је ишта на овој нашој планети случајно) у наше животе ушетају неке наоко бесмислене, небитне ствари. Да, баш ствари, или предмети,ако вам воља и више вам се свиђа да их тако називате. Осврните се око себе и побројте предмете који су вам битни. Не смем да кажем, или смем, набројте предмете, оно све што не дише, не тражи ни воду нити храну, а што волите.Списак је, признајте, огромно дугачак. И признајте, нисте ни свесни да управо те ситничаве небитне дрангулије од пластике, дрвета, метала и не знам ни ја чега, поносно стоје на освојеном престолу макар једног вашег осета.

Сви они који су се икада провозали у мојем Трамбакулићу имали су апсолутну част да упознају мог путујућег пријатеља Ајајајковића Карсића. Гледали сте цртаћ „Cars“? Неприкосновено одани другар справљен од нешто пластике и платна ушетао је намерно у мој живот, и мој Трамбакулић, као најлепши поклон за добре и дуге путеве мојим новим маторим већ поменутим Трамбакулићем. На прво његово „Ај, ај, ааааааааааааај“ разумели смо се сасвим. Наш тимић котрља километре већ, или тек, две године, и не могу да замислим да ме Ајајковић не поздрави својом виком кад потпуно намерно, само да бих га на урлик позвала, залупим врата Трамбакулића. Господину Карсићу сам, увидевши да сви моји сапутници реагују на његово „Хееееееј“ или „Ај“ или „Ај, ај, аааааааааај“, утрапила дужност да тестира живце, машту, зрелост и још којешта свих оних који се усуде да их моја женска возачка маленкост провоза. Уф, како је било грозно помирити се с тим да неки људи које много волим никако не могу да поднесу Ајајковића. Била сам пренеражена када га је једна моја апсолутно верна друга стрпала у своју торбу и нервозно цокнула. Фрајере, по правилу, отписујем као посве неинвентивне и безвезне ликове ако на било који начин покажу и најмање неразумевање за мог узвикујућег другара од платна и пластике.

Улазим пре неки дан у Трамбакулића и избезумљено зверам у отворен прозор на сувозачким вратима. Чекајте, па ја два дана нисам ушла у Трамбакулића, два дана је отворен прозор. Није га нико силом отворио, аларм би то пријавио. Полица је празна! Трљам капке – али полица је и даље празна! Ајајковић Карсић је отет! Или је побегао! А ја, да, ја сам расејано пристигавши у свитање из ноћног похода оставила отворен прозор! Неколико тренутака неверице... Па паника... Не, немогуће да је Ајајковић отишао. Јесте, многи су тако одлазили из мог живота јер сам заборављала да затворим врата или су главом без обзира искакали кроз одшкринут прозор, али... Плачем.. Ридам... Замишљам промуклог Ајајковића како га нека зла деца муче јер им је збавно што урличе од бола. Кунем оног ко се усудио да провуче руку кроз отворен прозор... Јецам... Како да га пронађем? Кога да зовем? Шта да радим? Где да га тражим? „Мааааааааамаааааа, украли су ми Карсића! Шта да рааааааадиииииим?“

Тренутак присебности – закаснићу на час. Говорим себи да нисам нормална, да је то обична играчка, гомила пластике и платна. Опет се закуцавам у непрегледан, непробојан, најтврђи, највиши, најгрознији зид – везаност. Падају у воду све оне вежбе, сва она дубиозна промишљања о везивању, све оне идеје о ослобођеној љубави... Љубави? Ја волим Ајајковића Карсића! Ја волим хрпу пластике и платна!

Бес! Ударам вратима и истовремено се извињавам Трамбакулићу. Он није крив, моја је кривица. „Ај!“, чула сам га! Чула сам Ајајковића! Он је ту негде! Није им успела отмица!!! Сигурно је запао кад је та грозна лоповска рука хтела да изврши најгнуснију отмицу икад! Чула сам га! Нисам умислила! Жив је! Жива је моја гомила пластике и платна! Претурам по Трамбакулићу, а руке ми се тресу. Нема га. Умислила сам „Ај!“... А шта ако ми га је неки добри пријатељ из комшилука склонио и заборавио да ми одмах дојави? Свиђа ми се ова могућност!

А школа? Морам да стигнем! Опет залупим врата! „Ај, ај, аааааааааај!“ Опет умишљам. Нисам нормална. Какав сам себи стрес приредила, а лепо су ми прошле године све чике у белом одреда рекле да морам да олабавим...

Чекај да погледам још у овој касети да није којим чудом. Ееееееееј! Ту си!!! Или и ово сад умишљам?!! Ту је! Ту је! Ту је! Жив је! Сакрио се! Не, није могао да се сакрије сам! Ја га нисам сакрила... Или је то још једно изненађење моје потпуно опесисвне расејаности?

Моју другу је Ајајковић у повратку из ноћне мисије опасно иритирао својим запомагањем и она га је стрпала у касету да га не би слушала. Како се само усудила? Зар и њу нервира? Већ смишљам подужи монолог о томе како је он сјајан и поред... Као да правдам мангупа на кога сам откинула, он ме муштра како то само мангупи знају, а својим пријатељима износим подуже трактате како то није баш тако и како је он заправо једно дивно... Ајајковић Карсић је спасен!!! Јууупииииии!!!

Разматрам да почнем да га носим са собом кад напуштам Трамбакулића. Признаћете, оставити га је небезбедно.

Волим Ајајковића, и то не једним осетом...

Причам вам још чим пре!