Бескрајна прича

Трамбакулићанска љубав: Ајајковић Карсић

Сасвим без намере, а још мање планирано, готово по неизбежном закону случајности (ако је ишта на овој нашој планети случајно) у наше животе ушетају неке наоко бесмислене, небитне ствари. Да, баш ствари, или предмети,ако вам воља и више вам се свиђа да их тако називате. Осврните се око себе и побројте предмете који су вам битни. Не смем да кажем, или смем, набројте предмете, оно све што не дише, не тражи ни воду нити храну, а што волите.Списак је, признајте, огромно дугачак. И признајте, нисте ни свесни да управо те ситничаве небитне дрангулије од пластике, дрвета, метала и не знам ни ја чега, поносно стоје на освојеном престолу макар једног вашег осета.

Сви они који су се икада провозали у мојем Трамбакулићу имали су апсолутну част да упознају мог путујућег пријатеља Ајајајковића Карсића. Гледали сте цртаћ „Cars“? Неприкосновено одани другар справљен од нешто пластике и платна ушетао је намерно у мој живот, и мој Трамбакулић, као најлепши поклон за добре и дуге путеве мојим новим маторим већ поменутим Трамбакулићем. На прво његово „Ај, ај, ааааааааааааај“ разумели смо се сасвим. Наш тимић котрља километре већ, или тек, две године, и не могу да замислим да ме Ајајковић не поздрави својом виком кад потпуно намерно, само да бих га на урлик позвала, залупим врата Трамбакулића. Господину Карсићу сам, увидевши да сви моји сапутници реагују на његово „Хееееееј“ или „Ај“ или „Ај, ај, аааааааааај“, утрапила дужност да тестира живце, машту, зрелост и још којешта свих оних који се усуде да их моја женска возачка маленкост провоза. Уф, како је било грозно помирити се с тим да неки људи које много волим никако не могу да поднесу Ајајковића. Била сам пренеражена када га је једна моја апсолутно верна друга стрпала у своју торбу и нервозно цокнула. Фрајере, по правилу, отписујем као посве неинвентивне и безвезне ликове ако на било који начин покажу и најмање неразумевање за мог узвикујућег другара од платна и пластике.

Улазим пре неки дан у Трамбакулића и избезумљено зверам у отворен прозор на сувозачким вратима. Чекајте, па ја два дана нисам ушла у Трамбакулића, два дана је отворен прозор. Није га нико силом отворио, аларм би то пријавио. Полица је празна! Трљам капке – али полица је и даље празна! Ајајковић Карсић је отет! Или је побегао! А ја, да, ја сам расејано пристигавши у свитање из ноћног похода оставила отворен прозор! Неколико тренутака неверице... Па паника... Не, немогуће да је Ајајковић отишао. Јесте, многи су тако одлазили из мог живота јер сам заборављала да затворим врата или су главом без обзира искакали кроз одшкринут прозор, али... Плачем.. Ридам... Замишљам промуклог Ајајковића како га нека зла деца муче јер им је збавно што урличе од бола. Кунем оног ко се усудио да провуче руку кроз отворен прозор... Јецам... Како да га пронађем? Кога да зовем? Шта да радим? Где да га тражим? „Мааааааааамаааааа, украли су ми Карсића! Шта да рааааааадиииииим?“

Тренутак присебности – закаснићу на час. Говорим себи да нисам нормална, да је то обична играчка, гомила пластике и платна. Опет се закуцавам у непрегледан, непробојан, најтврђи, највиши, најгрознији зид – везаност. Падају у воду све оне вежбе, сва она дубиозна промишљања о везивању, све оне идеје о ослобођеној љубави... Љубави? Ја волим Ајајковића Карсића! Ја волим хрпу пластике и платна!

Бес! Ударам вратима и истовремено се извињавам Трамбакулићу. Он није крив, моја је кривица. „Ај!“, чула сам га! Чула сам Ајајковића! Он је ту негде! Није им успела отмица!!! Сигурно је запао кад је та грозна лоповска рука хтела да изврши најгнуснију отмицу икад! Чула сам га! Нисам умислила! Жив је! Жива је моја гомила пластике и платна! Претурам по Трамбакулићу, а руке ми се тресу. Нема га. Умислила сам „Ај!“... А шта ако ми га је неки добри пријатељ из комшилука склонио и заборавио да ми одмах дојави? Свиђа ми се ова могућност!

А школа? Морам да стигнем! Опет залупим врата! „Ај, ај, аааааааааај!“ Опет умишљам. Нисам нормална. Какав сам себи стрес приредила, а лепо су ми прошле године све чике у белом одреда рекле да морам да олабавим...

Чекај да погледам још у овој касети да није којим чудом. Ееееееееј! Ту си!!! Или и ово сад умишљам?!! Ту је! Ту је! Ту је! Жив је! Сакрио се! Не, није могао да се сакрије сам! Ја га нисам сакрила... Или је то још једно изненађење моје потпуно опесисвне расејаности?

Моју другу је Ајајковић у повратку из ноћне мисије опасно иритирао својим запомагањем и она га је стрпала у касету да га не би слушала. Како се само усудила? Зар и њу нервира? Већ смишљам подужи монолог о томе како је он сјајан и поред... Као да правдам мангупа на кога сам откинула, он ме муштра како то само мангупи знају, а својим пријатељима износим подуже трактате како то није баш тако и како је он заправо једно дивно... Ајајковић Карсић је спасен!!! Јууупииииии!!!

Разматрам да почнем да га носим са собом кад напуштам Трамбакулића. Признаћете, оставити га је небезбедно.

Волим Ајајковића, и то не једним осетом...

Причам вам још чим пре!