Ормарчина

Ормарчина! Данима се психо-физички припремам, дубоко уздишем, хукћем, пренемажем, одлажем, разлажем, преврћем гомилу не-знам-ни-ја-више-чега по њему, премештам без реда и смисла! А чувена реченица „Где сам то оставила?“ постаје већ нека врста поштапалица јер је толико често изговарам, баш толико често као што пресечан назови-Земунац изговара „значи“ или просечан балканоид још чувеније „као“. И кад год је изговорим, помишљам – да ли је то последица све интензивније расејаности, или свеприсутне немарности или једноставно не умем да се држим никаквих формалности па ни формалног реда у мојој поштованој Ормарчини!

Тек напрасно решим да се по сваку цену ухватим у коштац с немаром јер више не знам где ми је шта, а редовно немам шта да обучем, обујем, не слаже ми се ниједна торба с овом или оном комбинацијом, неко мора да ми је марнуо баш ту сукњу, нема ми оног бруса, нестала ми је кошуља, ко-зна-где су се затуриле оне тамне фармерке... Нема избора: иде све напоље, живео мој вееееелиииикииии кревет (мада могу све то да побацам и по поду, али намерно бирам кревет не би ли све то истог дана и вратила на место у цењеној Ормарчини јер, признајем, дешавало се да та гомилетина којечега колективно шета по мојој соби данима – боже мој, ваљано је да Ормарчина понекад продише без ичега у себи, срам ме било!). По правилу, та преметачина увек донесе бар једно изненађење: откријем ципеле које сам прошле године купила и заборавила да им бар једном шетњом испрљам ђон, поздрави ме хаљина коју нисам бар пет година обукла, тужно ми махну све оне зимске рукавице и пожале се масовно да нису сто година среле своје сестре близнакиње („Нисам ни ја,“ правдам им се), обавезно саму себе запрепастим како сам некад баш ту сакрила нешто јако важно и по не знам којој и каквој логици ономад изабрала баш то место као сасвим безбедно (О, каква тема, сигурна места!!!) за неку дрангулију „од посебне важности“...

Проверавам помало панично да ли је ВИТ (вери импортант тинг!) на свом месту. На апсолутно сигурном, на дну Ормарчине у делу где стоје торбе, торбице, торбетине, чучи нешто јајасто, зелено, изгрицкано и избушено са свих страна – Рагбићка. Кажу да је од рода Лопти, посебна врста, од оних за рагби, али умањена неколицину пута да може да стане у просечне псеће чељусти. Госпођица Рагбићка је рођена као луталица, побегуља, али и жртва многих отмица. И заузела је, попут Ајајковића Карсића, трон неколицине мојих јаких осета.

Пишем вам чим пре о судбини Рагбићке! Сад јурим, журим, не знам ни ја куд, а још мање зашто...