Da li si ti Ivanova sestra?

Ta dva Č, tvrda Č, tako su ga nazivali oni što bi se preslišavali izgovarajući moje prezime (još uvek nisam otkrila meko Č!), pa u susedstvu sa R, pa na sve to i K vazda su pravili muke onima koji su morali da pročitaju, napišu ili prepišu moje cenjeno prezime. Od najranijeg detinjstva bilo je sasvim uobičajeno da ljudi ne umeju da ga pročitaju, pa mi je dok nisam i sama naučila da čitam i pišem sve to bilo normalno. Čak sam bila ubeđena da je i sa ostalim prezimenima ista stvar – čak i onda kada se neko preziva Jovanović, Ilić, Kovačević... Onda sam počela da se ljutim na one što sriču i nikad tačno ne odsriču. Vremenom sam to prihvatila kao: 1. dobru zabavu: 2. dobar način da klasifikujem ljude na one koji znaju i one koji ne znaju da čitaju; 3. prednost – jer sam jedinstvena, a možda i jedina sa baš tim imenom i prezimenom; 4. privilegiju jer ne posećujem groteskne porodične zabave na kojima bih upoznavala stotine bliskih i manje bliskih rođaka...

Jednog dana, moja majka donela je odštampani spisak cenjenih nam beogradskih prezimenjaka. „Zamisli, ukuca nekoliko reči, a računar izbaci spisak, po kojem god hoćeš kriterijumu!“, naivno je komentarisala. Sećam se da smo najpre bili očarani mogućnostima čudesne sprave koja očigledno zna o nama više nego mi sami, a potom i skromnom spisku naših sugrađana prezimenjaka. Jedva smo čekali da prvom prilikom otperjamo kod dede i pokažemo da nas ima više od šestoro u ovom gradu. Deda se slatko smejao i objašnjavao nam ko je ko i u kakvom smo srodstvu i na tome je ostalo – znali smo da nas ima još, ali se nismo sretali.

Usred gimnazijskih dana nađoh se na gradskom takmičenju iz srpskog jezika i jezičke kulture u X beogradskoj gimnaziji. Bila su to ona smutna vrmena kada se jedva nalazilo mogućnosti da testovi budu odštampani, pa su nas savremenom metodom prozivanja raspoređivali po učionici. Po ustaljenom i nepisanom zakonu, kad “čitač” zastane, znalo se da je zapeo kod mog prezimena. Pola minuta nakon što smo ustanovili da je taj neko na K i sa ne zna im se broj N i tvrdim Č puta dva – moja malenkost, priđe mi dečko:”Hej, pa ti si Ivanova sestra?” Upitno sam ga pogledala preslišavajući samu sebe da li jesam Ivanova sestra, ali kako ta informacija nije čučala u mome zbunjenom umu, mladić nastavi: “Ivan iz Pete, isto se prezivate!”, oduševljeno je rekao. Objasnila sam mu da sigurno jesam Ivanova sestra, mada Ivana nikad nisam videla, niti čula za njega. Pojurili su nas da posedamo po učionicama, i taman kad htedoh da priupitam odakle mi je brat i gde živi, čarobna nit se prekinula, a Ivanovog druga iz Pete beogradske više nisam srela.

Dve-tri godine nakon takmičenja, kao studentkinja Filološkog fakulteta, ispite iz književnosti spremala sam u Narodnoj biblioteci čitajući i potrebnu i nepotrebnu literaturu, rondajući po katalozima, nervirajući se jer su vazda važne a retke knjige bile zauzete i to u naučnoj čitaonici. Jedno kasno popodne, devojka koja je radila za pultom čitaonice upitala me je: “Izvini, da li si ti Ivanova sestra? Ili ste nešto u srodstvu?” Ovog puta nisam toliko bila zbunjena, prisetivši se takmičenja od pre nekoliko godina, široko sam se osmehnula i uzvratila joj da je sasvim izvesno da jesmo rod, ali se ne poznajemo. Sećam se da mi je nesebično objašnjavala ko su njegovi roditelji, gde žive i kako će im obavezno  preneti da me je upoznala. Po čudnim i sasvim neobjašnjivim okolnostima, priča o mom bratu Ivanu još jednom nije otišla dalje od pitanja da li sam njegova sestra.

Godine su curele, a misao o bratu Ivanu ponekad bi se pojavljivala u sećanju i, po principu nasleđenog mi običaja nemarnosti, isto tako i nestajala. Bila je to godina ogledanja u nekim drugim vodama, pa sam tako u pokušajima da od lektora avanzujem u novinara dobila zadatak da ispratim Festival arheološkog filma u Narodnom muzeju. Bila sam presrećna ne shvatajući da mi uvaljuju trule kobile. He, to sada kažem, a tada sam umišljala da je to početak velike i značajne novinarske karijere (srećom, brzo shvatih da se zamajavam i zanosim). Ugovorila sam sastanak sa tadašnjom PR-icom (da li se tako kaže?!) i na samim vratima kancelarije me je upitala: “Da li si ti Ivanova sestra?” Čestitala sam joj što je treća osoba u mom životu koja mi ukazuje na bratstvo i obećala sam joj da ću obavezno narednih dana svratiti do Galerije fresaka i potražiti svog brata. Dodala je: “Mislim da čak i ličite!” Bila sam sasvim odlučna da narednih dana odšetam i pronađem svog brata, ali su obaveze, ili izgovori, opet pojeli vreme i opet su godine protutnjale, a Ivan i ja se nismo sreli.

Ne znam zašto, Bojana nikad nije povezala Ivana i mene, ali je jednog dana njena drugarica, dok smo joj pomagali da iseli stvari iz jednog i preseli u drugi stan, ushićeno na moje prezime prokomentarisala: “Ti si Ivanova, Kruletova sestra?! Mi smo zajedno pevali u horu!” Ispričala sam joj uzduž i poreko kako me Ivan zapravo prati više od pola života, a ona mi je zapretila da moram da ga pronađem među njenim prijateljima na Fejsbuku. Pronašla sam ga, ali mu nisam poslala zahtev za prijateljstvo. Zašto? Verovatno sam to, po još jednom svom tipičnom običaju, odložila, iz milion neracionalnih i bezveznih razloga.

Ivan je našao mene, a ja sam mu objasnila kako je delić moga života odavno. Ubrzo smo se našli na kafi i sada sam sasvim sigurna da Ivan jeste moj brat, odnosno – da ja jesam Ivanova sestra. Oboje imamo po par cipela skitaljki. Zanimaju nas slične stvari i muče ista pitanja. Jurimo vazda poslove, ili poslovi nas. Obećavamo kafe, koje najčešće izmaknu. Ali smo tu, jedno za drugo, čak i kad se ne čujemo i ne vidimo čitavu večnost. Obećali smo jedno drugom da ćemo rasplesti porodično stablo, ali ni posle nekoliko godina – nismo. I ne marimo zbog toga.

Pre neko veče okupilo se društvo iz najranijih školskih dana. Smejali smo se do besvesti, tek u jednom trenutku Gregor me upita: “Imaš li ti neke veze sa Ivanom?! Uvek sam ga zvao Kručičanin, po tebi, a on se bunio i naglašavao da ima IN manje!”

Sad vi recite da ovaj svet nije mali i da je išta slučajno.