Iz porodičnog albuma: Poslednje pismo iz Aragona – NAMA JE ZNANJE POTREBNO

     Porodičnu slagalicu mojih predaka gotovo je nemoguće sastaviti. Sećam se samo komadića priča iz detinjstva, a danas – nema onih koji su ih pričali. Ostalo je nešto malo fotografija, neka krštenica ili umrlica, biblioteka, stotine razglednica i jedno pismo. Tatina tetka, rođena sestra moga deke, Sofija (Margita) uredno je sakupljala svaki porodični trag, ali manjak prostora, splet tragičnih porodičnih priča i nemarnost potomaka izbledeli su te tragove sasvim.

     Puteve od beogradskog Vračara do Budimpešte i nazad još uvek nisam raspetljala. Pradeda Dušan i prababa Marija imali su četvoro dece – Aleksandra, Sofiju, Jelenu i Pavla. Aleksandar, najstariji, vođen idejom o boljem svetu i čvrstim antifašističkim stavom, novembra 1937. pridružio se Internacionalnim brigadama i krenuo u odbranu pravde u Španiji. Poslednje njegovo pismo napisao je osam dana pre nego što je poginuo na aragonskom bojištu Penjamarko. Uputio ga je Bori, Jeleninom vanbračnom sinu, koji se leta 1938. godine spremao za polazak u prvi razred. Pre nekoliko godina iskopala sam ga iz malobrojnih prašnjavih porodičnih albuma i vođena snažnim sentimentima želim da ga podelim sa vama i svima kojima sutrašnji početak znači - i poželim mnogo znanja:

                                                                                                                          „Aragon 6/VII 1938.

     Dragi Boro,

Kao što vidiš, dolazi za tebe jedan novi posao koga do danas uglavnom nisi poznavao, škola – učenje. Nemoj da misliš da sa time nećeš imati vremena da se igraš, zabavljaš.

    Naravno, sada ćeš morati neki sat odvojiti svakodnevno za učenje. Možda bi ti lakše bilo da sam ja tamo, ali ja znam da ćeš ti skoro sve znati i bez mene, pogotovu ako veliku pažnju poklanjaš učiteljevim rečima. Ima i dosta đaka u našoj ulici, koje ako bi upitao, rado će ti sve objasniti, a naravno i ujnić će rado i staloženo ti sve pokazivati. Najbolje je da ne dozvoliš nikad da ti drugi napiše ili nacrta zadatak. Jer onda ne uči čovek, ne vežba se. Prvi put, istina, neće biti najlepše, ali drugi put bolje, bolje i bolje i na kraju ređaće se slova kao biseri.

     Tako sam i ja kad sam bio mlađi, a sad, kao što vidiš, pišem dosta lepo i brzo.

Sve što može jedan, može i drugi, prema tome i ti. Ne treba se plašiti, samo slobodno. Ja sam siguran da ti nećeš dati primera da učitelj grubo postupa sa tobom, mislim reći da nećeš razgovarati sa drugovima za vreme kada učitelj nešto objašnjava, ili čačkati nešto u klupi. Ili pak za vreme odmora činiti larmu u razredu. Sve ćeš ti to znati za nekoliko dana i škola će za tebe biti jedno zadovoljstvo, jedna radost.

     Prvi razred nije ni težak, istina – učiti se mora. Mi kada odrastemo moramo radom zarađivati hleb. A u toliko ćeš lakše podnositi rad ukoliko više učiš. Ne samo to, jedan prosvećeni radnik, učeni radnik ima za dužnost i mora da prosvećuje i druge. Pošto mnogi neće imati mogućnosti da idu u školu. Današnje škole ne daju sve ono znanje đacima što im je potrebno u životu. Uče kako se treba moliti bogu, a ne kažu da se treba boriti za bolji život, za pravdu. Ali to se stiče docnije. Kada ćeš uvideti i sve laži kojima si trovan, zaglupljivan.

     O drugarskoj slozi, da ne valja drugog ismejavati, omalovažavati, radovati se na tuđoj šteti, pomoći druga u teškim časovima. O tome današnja škola mnogo ne govori. Ne govori se o jednom zajedničkom životu gde bi svaki prema svome radu mogao i živeti. Ne govori se protiv rata gde jedan čovek ubija drugoga iako mu ništa nije uradio.

    Često puta ćeš čuti da se kaže đaku: magarče, svinjo, glupače, sedi drvo na drvo. Ali to nikad ne treba da utiče na tebe, baš naprotiv, uvek samo gledaj – uči. Oni hoće sa time da našoj siromašnoj deci oduzmu volju za učenje, tako da bi sutra mogli reći: „Nije za školu“, „Ne ide mu škola“. Naravno, ovako omalovažavan, pa i osnovac počinje osećati da je današnja škola za njega pakao – mučilište.

     Zato, na kraju, moj Boro, nemoj da zaboraviš nikada ove moje reči:

Nama je znanje potrebno, moramo učiti dok smo živi.

     Budi spreman na sve teškoće, život je borba, i videćeš da ćeš tako biti mnogo zadovoljniji kada preko velikih teškoća dolazićeš do cilja – do pobede.

     Zato treba samo učiti, učiti i učiti.

    Pozdravljam mnogo sve tvoje drugove i drugarice, a i njima možeš da kažeš sve ovo što sam i tebi napisao. Pozdravljam takođe i njihove roditelje, babu, moju Lenu, tvoju mamu i svu našu rodbinu.

Piši, za sada dok ne naučiš, ti diktiraj, a drugi neka piše.

     Voli te tvoj

                 Uja“

Da li si ti Ivanova sestra?

Ta dva Č, tvrda Č, tako su ga nazivali oni što bi se preslišavali izgovarajući moje prezime (još uvek nisam otkrila meko Č!), pa u susedstvu sa R, pa na sve to i K vazda su pravili muke onima koji su morali da pročitaju, napišu ili prepišu moje cenjeno prezime. Od najranijeg detinjstva bilo je sasvim uobičajeno da ljudi ne umeju da ga pročitaju, pa mi je dok nisam i sama naučila da čitam i pišem sve to bilo normalno. Čak sam bila ubeđena da je i sa ostalim prezimenima ista stvar – čak i onda kada se neko preziva Jovanović, Ilić, Kovačević... Onda sam počela da se ljutim na one što sriču i nikad tačno ne odsriču. Vremenom sam to prihvatila kao: 1. dobru zabavu: 2. dobar način da klasifikujem ljude na one koji znaju i one koji ne znaju da čitaju; 3. prednost – jer sam jedinstvena, a možda i jedina sa baš tim imenom i prezimenom; 4. privilegiju jer ne posećujem groteskne porodične zabave na kojima bih upoznavala stotine bliskih i manje bliskih rođaka...

Jednog dana, moja majka donela je odštampani spisak cenjenih nam beogradskih prezimenjaka. „Zamisli, ukuca nekoliko reči, a računar izbaci spisak, po kojem god hoćeš kriterijumu!“, naivno je komentarisala. Sećam se da smo najpre bili očarani mogućnostima čudesne sprave koja očigledno zna o nama više nego mi sami, a potom i skromnom spisku naših sugrađana prezimenjaka. Jedva smo čekali da prvom prilikom otperjamo kod dede i pokažemo da nas ima više od šestoro u ovom gradu. Deda se slatko smejao i objašnjavao nam ko je ko i u kakvom smo srodstvu i na tome je ostalo – znali smo da nas ima još, ali se nismo sretali.

Usred gimnazijskih dana nađoh se na gradskom takmičenju iz srpskog jezika i jezičke kulture u X beogradskoj gimnaziji. Bila su to ona smutna vrmena kada se jedva nalazilo mogućnosti da testovi budu odštampani, pa su nas savremenom metodom prozivanja raspoređivali po učionici. Po ustaljenom i nepisanom zakonu, kad “čitač” zastane, znalo se da je zapeo kod mog prezimena. Pola minuta nakon što smo ustanovili da je taj neko na K i sa ne zna im se broj N i tvrdim Č puta dva – moja malenkost, priđe mi dečko:”Hej, pa ti si Ivanova sestra?” Upitno sam ga pogledala preslišavajući samu sebe da li jesam Ivanova sestra, ali kako ta informacija nije čučala u mome zbunjenom umu, mladić nastavi: “Ivan iz Pete, isto se prezivate!”, oduševljeno je rekao. Objasnila sam mu da sigurno jesam Ivanova sestra, mada Ivana nikad nisam videla, niti čula za njega. Pojurili su nas da posedamo po učionicama, i taman kad htedoh da priupitam odakle mi je brat i gde živi, čarobna nit se prekinula, a Ivanovog druga iz Pete beogradske više nisam srela.

Dve-tri godine nakon takmičenja, kao studentkinja Filološkog fakulteta, ispite iz književnosti spremala sam u Narodnoj biblioteci čitajući i potrebnu i nepotrebnu literaturu, rondajući po katalozima, nervirajući se jer su vazda važne a retke knjige bile zauzete i to u naučnoj čitaonici. Jedno kasno popodne, devojka koja je radila za pultom čitaonice upitala me je: “Izvini, da li si ti Ivanova sestra? Ili ste nešto u srodstvu?” Ovog puta nisam toliko bila zbunjena, prisetivši se takmičenja od pre nekoliko godina, široko sam se osmehnula i uzvratila joj da je sasvim izvesno da jesmo rod, ali se ne poznajemo. Sećam se da mi je nesebično objašnjavala ko su njegovi roditelji, gde žive i kako će im obavezno  preneti da me je upoznala. Po čudnim i sasvim neobjašnjivim okolnostima, priča o mom bratu Ivanu još jednom nije otišla dalje od pitanja da li sam njegova sestra.

Godine su curele, a misao o bratu Ivanu ponekad bi se pojavljivala u sećanju i, po principu nasleđenog mi običaja nemarnosti, isto tako i nestajala. Bila je to godina ogledanja u nekim drugim vodama, pa sam tako u pokušajima da od lektora avanzujem u novinara dobila zadatak da ispratim Festival arheološkog filma u Narodnom muzeju. Bila sam presrećna ne shvatajući da mi uvaljuju trule kobile. He, to sada kažem, a tada sam umišljala da je to početak velike i značajne novinarske karijere (srećom, brzo shvatih da se zamajavam i zanosim). Ugovorila sam sastanak sa tadašnjom PR-icom (da li se tako kaže?!) i na samim vratima kancelarije me je upitala: “Da li si ti Ivanova sestra?” Čestitala sam joj što je treća osoba u mom životu koja mi ukazuje na bratstvo i obećala sam joj da ću obavezno narednih dana svratiti do Galerije fresaka i potražiti svog brata. Dodala je: “Mislim da čak i ličite!” Bila sam sasvim odlučna da narednih dana odšetam i pronađem svog brata, ali su obaveze, ili izgovori, opet pojeli vreme i opet su godine protutnjale, a Ivan i ja se nismo sreli.

Ne znam zašto, Bojana nikad nije povezala Ivana i mene, ali je jednog dana njena drugarica, dok smo joj pomagali da iseli stvari iz jednog i preseli u drugi stan, ushićeno na moje prezime prokomentarisala: “Ti si Ivanova, Kruletova sestra?! Mi smo zajedno pevali u horu!” Ispričala sam joj uzduž i poreko kako me Ivan zapravo prati više od pola života, a ona mi je zapretila da moram da ga pronađem među njenim prijateljima na Fejsbuku. Pronašla sam ga, ali mu nisam poslala zahtev za prijateljstvo. Zašto? Verovatno sam to, po još jednom svom tipičnom običaju, odložila, iz milion neracionalnih i bezveznih razloga.

Ivan je našao mene, a ja sam mu objasnila kako je delić moga života odavno. Ubrzo smo se našli na kafi i sada sam sasvim sigurna da Ivan jeste moj brat, odnosno – da ja jesam Ivanova sestra. Oboje imamo po par cipela skitaljki. Zanimaju nas slične stvari i muče ista pitanja. Jurimo vazda poslove, ili poslovi nas. Obećavamo kafe, koje najčešće izmaknu. Ali smo tu, jedno za drugo, čak i kad se ne čujemo i ne vidimo čitavu večnost. Obećali smo jedno drugom da ćemo rasplesti porodično stablo, ali ni posle nekoliko godina – nismo. I ne marimo zbog toga.

Pre neko veče okupilo se društvo iz najranijih školskih dana. Smejali smo se do besvesti, tek u jednom trenutku Gregor me upita: “Imaš li ti neke veze sa Ivanom?! Uvek sam ga zvao Kručičanin, po tebi, a on se bunio i naglašavao da ima IN manje!”

Sad vi recite da ovaj svet nije mali i da je išta slučajno.