Tačno je da je
škola u Srbiji postala dosadna. Tačno je i da u školama radi mnogo onih što ne
vole ono što rade. Tačno je i da su sadržaji ograničeni, zatupljujući,
oglušujući... Metode još dosadnije... Ima tu svačeg što ne valja, što nije s
merom, niti po meri... Ali nije sve baš tako grozno, ružno i besmisleno. Nije,
majke mi!
Moje „mukice“
(čitaj: oni kojima sam ove školske godine odeljenjski starešina) apsolutni su
rekorderi. Po broju nedovoljnih ocena. Da „tragedija“ bude još veća, to
su moje – rekorderke. Nekako je u našem maleckom društvancetu na Balkanu vazda
bilo sasvim na mestu da mangupi nižu „kečuge“ jer to je uz mangupluk, navodno,
opravdano, a za žensko...hm... hm... hm... sramota. Možda i nisam u pravu... Ako očekujete da ću sad
osuti paljbu po njima, u krivu ste. Ja sam zapela da tu nešto promenim...
Tako smo pre neki
dan provele sate u ćaskanjima sa jednom sjajnom osobom. Dok ih je rešetala pitanjima, došli smo do, na
prvi mah, zida – ko su im idoli. Lista je bila poražavajuća. Neću navoditi
imena, ne želim da doprinesem ni trunčicu tim propagatorima iskrivljenih
moralnih, estetskih, društvenih vrednosti, čak ni da ih spomenem po zlu, koje
jesu. Svi dobro znamo ko su danas uzori većini tinejdžera – razgolićene, sisate,
napućenih usana, obično kreštave, prekrečene… i neobrazovane, koje sve svoje
uloge i stremljenja svode, kako izgledom, tako i ponašanjem, na genitalne dimenzije.
Skoro su se po novinama vukli redovi o tome kako je javna tajna da su sve te
kerebeče (tako ih naziva moja mama, ne znam otkud) na jedvite jade došle do
srednjoškolskih diploma, ako su i došle.
Mene već uhvatila
panika dok su devojčice ushićeno komentarisale svoje uzore. Kako ćemo se sad iz
ovoga iščupati? Činjenica je da po svim tim nanizanim jedinicama, ako ničim
drugim, moje rekorderke sasvim liče na svoje “idolke”. Nekom ko ima 15 ili 16
godina priča o tome kako nemaju svi sreće da dospeju na najviše potpetice i
popnu se na binu – ne pije vodu. Još manje pije priča o tome da ako ne završe
srednju školu, mogu slobodno da uzmu metlu u ruke, jer se metle u ovoj zemlji
sve češće hvataju školovani ljudi, ne uspevajući da se snađu u ponoru svih
vrednosti. A tim vrednostima učili su nas kod kuća, i u školama. Lovim pogled
koleginice da pročitam iz njega ima li spremljenu kartu u rukavu kako da im
doskoči na poduži spisak idola. A ona se ironično nasmeje i kaže: “Hm, da,
današnji idoli nam i nisu neki primeri, ali da li vi znate koliko novca oni
troše da bi sad nadoknadili sve to što su nekada propustili, jer kad postaneš
popularan, postane važno sve – kako govoriš, šta govoriš, šta znaš ili ne znaš?”
Oduševljeno se osmehujem. Moje drage devojčice, i dalje uplašene jer očekuju da
će ih neko opet ribati i ubeđivati kako su ništavne jer su loši đaci, ne
reaguju, sležu ramenima i uglavnom odgovaraju sa: “Ne znam”, po navici.
Danima promišljam
zašto su teme vezane za školsku spremu ovih što se sa TV ekrana ne skidaju
vazda nazivaju “javnom tajnom”. Ne pokazuje li to da je te ljude ipak sramota
što nisu bili primerni đaci. I stvarno, svi znamo da mnogi plaćaju debelo kojekakve
časove ( i hvala im na tome) kako bi, ako ništa drugo, bar dodali još stotinak
reči svom oskudnom rečniku (pa ih onda nakarado upotrebili, a mi se danima
sladili grohotom im se podsmevajući), naučili poneku frazu na nekom stranom
jeziku (pa preveli i ono što se ne prevodi, a mi se opet sladili i podsmevali
nemerljivim dimenzijama neukosti)… Ne pokazuje li i ova poplava privatnih
fakulteta da je svakome jako važno da makar na papiru ima potvrdu da je
obrazovan. Pogledajte samo s kojim ponosom se kerebeče hvale svojim
asistentskim i profesorskim nazivima, pozivima, titulama. I koliko god se svi
oni frljali svim tim, koliko god sve to dobijalo granice grotesknog, meni se
nameće samo jedan zaključak – ŠKOLA JE VAŽNA! Nije mi samo jasno zašto je strašno to javno priznati!
