Zašto mi suze cure, a nisam tužan

Naslonilo se pre neko veče moje obožavajuće Lalence na mene: „Jelena, da te pitam nešto?“ A meni se uvek na taj njegov uvod razvuče osmeh, najšire što može i, da može, oko planete bi se razvukao od radosti što želi nešto da pita i to baš mene. „Zašto meni nekad cure suze, a uopšte nisam tužan?“, pita on mene pomalo mazno, ali jako zabrinuto. Zagrlim ga, ponekad pomislim da ga, možda, i gušim tim svojim tetkinskim cmakanjima i zagrljajima, a smišljam šta da mu na to odgovorim. Znam i zašto me pita. Pre neki dan je bila neka neprijatna uzbuna u porodici, pokušali smo da pred njim o tome šifrovano pričamo, ali deca ne slušaju reči, već svet oko sebe nekim posebnim čulima što nama s godinama otupe, u sebe upijaju, i sve razumeju, pa i ono što mi kad otupimo nikako ne možemo. Ja sam ubrzo otišla nakon tih šifrovanih pregovora, ali su mi sutradan rekli da su mu suze curele i bradica se tresla, a on ih sve ubeđivao da nije tužan i da ne zna otkud sad te suze. „Ne brini“, pokušavam da ga ohrabrim, „To se nama svima dešava. Oči su osetljive, pa kad jako duva vetar, one se brane tako što počnu iz njih suze da cure. A dešava se i da nas nešto golica u nosu, pa i onda suze krenu. Ili nam nešto toliko malo i nevidljivo zaluta u okce, a mi to ni ne osetimo, ali oko hoće da ga izbaci, pa suzi da se s nepozvanim gostom izbori.“ On me pogleda smireniji: „Pa dobro, ako je tako! Baš sam se pitao!“

"Večernje novosti", 28.03.2011.

Sinoć me na Fejsu startuje Milanče pitanjem: „Jeco, čitaš li ti novine?“ Kratko mu odgovorim da uglavnom to ne radim, jedva se suzdržavši da ne udavim čoveka obrazlažući kako novine, vesti, dnevnike i slične generatore negativne energije izbegavam koliko god mogu. Jasno mi je sad da će Milanče da puca pravo u mene, samo se pitam kojim povodom. „A da li ti imaš neke crvene pantalone i neki šareni duks sa kapuljačom, i tamnocrvene patike sa crnim đonom?“ Zaista sam među ritama namenjenim za kučkarenje imala takvu kombinaciju, ali sam sve to onog junskog dana, kada je Vudićka u mom zagrljaju poslednji put uzdahnula, potrpala u džak i ostavila kraj kontejnera. Objašnjava mi Milanče kako je u “Večernjim novostima” u ponedeljak objavljen članak u vezi sa psima, a uz to fotografija psa, koji strašno liči na Vudićku, i nekog ko isto tako strašno liči na mene. Onda mi lepo pošalje MMS. I ja zanemim od šoka. Zaista na fotografiji Vudićka i ja. Ne znam ni kada niti ko nas je slikao, Vudićka je tu baš bila mlada i, prema mojoj frizuri, fotografisana je verovatno pre tri godine na keju kod Juge.

Odmah se dam u potragu za “Večernjim novostima” od ponedeljka, uspešno – naš prvi komšija redovno ih čita. Gledam, pa još jednom očima svojim ne verujem. Stvarno – Vudićka i ja! Osim apsurda što Vudićke već skoro celu godinu nema, još apsurdnije je što tekst govori o krpeljima i ostalim prolećnim mukama, s kojima baš ona nije uspela da se izbori.

Pomešana mi osećanja. I drago mi je, i tužno u isto vreme. Pa celu noć prevrćem uspomene i jedva čekam da svane.

Jutro savršeno za obožavanje sunca, razgovore s cenjenim veličanstvom Dunavom, verovatno baš isto kao i jutro kada je fotografija nastala. Navučem rolere, pa odjurim uz reku - da Dunavom pustim sve ono što me je morilo ne samo prethodne noći, već što me boli bezmalo celu godinu. I dok, po ustaljenom ritualu, pozdravljam sunce, reku, probeharelo drveće, proleće, suze liju niz obraze, a nisam tužna, nema vetra, niti je bilo šta zalutalo u moje oko.

Zagonetne (vickaste) varijajacije: Kako to da nemaš...

Vic 1: Ulazi jedan dan moj kolega jako iznerviran (a često je takav, iz bezbroj malih i velikih razloga). Kad je takav, ništa oko sebe uglavnom ne vidi, niti ga zanima. A svoj, vazda u takvim stanjima visoke frekvencije iznerviranosti, povišeni ton, štimuje ustaljenim početkom; „Mislim...“ Pažnju usmeravam na njegov monolog jer znam da ću se na kraju svakako ismejati, slatko, i to samo što su povodi njegovih nervnih potresa čudnih dimenzija. „Stojim u redu u samoposluzi“, nastavlja on vidno uznemiren, „ispred mene neka nikakva riba. Ali baš nikakava, na svaki načun. Ulaze dva tipa i bog zna kako oduševljeno se sa njom pozdravljaju. Ovaj jedan joj se jasno nabacuje ispitujući je otkud tu, šta radi i ostale gluposti. A ona mu se hvali kako sad živi tu u komšiluku, kod dečka. Pričaju o potpunim glupostima, i nerviram se. Mislim kako je moguće da ona ima dečka, nabacuje joj se tip u prodavnici, ali nikakva je, a ti (obraća se meni, a ja gledam svojim odmalena tipičnim pogledom apsolutne sumnjičavosti do pola spuštenog kapka levog oka, namrštena neizostavno), eto, nemaš frajera, jebote!“

Vic 2: Nisam uspela da odjurim u teretanu u svom terminu, a moj termin je ili pre podne oko 10 jer provereno nema nikoga, ili oko 15 časova, kada, takođe provereno, nema nikoga (ne ulazim u promišljanja zašto baš tada nema nikoga, ali svima njima hvala što tada ne dolaze). Mrštim se pomalo, blago spuštenog kapka levog oka, ali zazivam joginske principe i ubeđujem sebe da mogu da desenzitivišem šta hoću i kad hoću, a i ako ne mogu, mogu bar da vežbam tu divnu vežbu „O'ladi nervozu, pokušaj da, po principima relativiteta, iritirajuću pojavu učiniš nepostojećom“. Nerviram se i što traka za trčanje ne radi već treću nedelju i opet zazivam joginske principe i ubeđujem sebe da ni ova činjenica neće pokvariti užitak u istresanju dobre količine znoja. Mlatim na simulatoru skijanja i ne uspevam da iritirajući ženski glas kreštavih frekvencija učinim nepostojećim (a neverovatno je koliko kreštavi ljudi u toj svojoj vrlini uživaju). Ispred mene grupa ženskih spodoba. Grozna sam, znam, što ih tako nazivam, ali ljudska prostota i ljudska tupost, kao i praznina, pobuđuju u meni gnušanje i u tome mi ne pomažu ni joginski, niti bilo kakvi drugi principi volje. Njihov razgovor mi mami interesovanje iz čisto fenomenoloških razloga i želje da dokučim kako je moguće biti tako prost i prazan. Glavna besednica seje svoju vrlo uzbudljivu priču o tome kako je prethodno veče bila s dečkom u diskoteci i kako ju je neki vrlo dobar baja sve pred dečkom muvao, pa joj je posle slao gomilu poruka, a ovaj njen bio beskrajno ljubomoran. Naravno, svaka druga reč začinjena je ukrasima: „jebote“, „znači“, „mislim“... Sad već ulazim u fenomen dublje. Dotična gospođica ima fond reči cirka 250, činjenica je da je sasvim oslobođena svake vrste kompleksa kao i estetike, nema vrat, nema struk, nema kuk, jede, po svoj prilici, za četiri čoveka, sigurno zna da nabroji sve junake ružičastih televizijskih šou-(nazovi)programa i spopadaju je muškarci. Srećom ili nesrećom, prostorija je sva u ogledalima, pa mogu i sebe i nju da pogledam iz bar četiri ugla. Gledam sebe u levom ogledalu. Gledam nju u levom ogledalu. Okrenem se udesno. Gledam sebe. Gledam nju. Prebacim se na naspramnu perspektivu. Sto mu gromova i sunce ti žeženo, lud čovek je ubeđen da je sasvim normalan, a da su svi oko njega ludi, pa se tešim da to što sumnjam da sam luda definitivno je naznaka da nisam. Ali ja se ne sećam kad je mene neko u nekom klubu startovao. A nemam ni dečka.

Vic 3:  Zvrči mi mobilni. Kao i uvek kad je šefov broj na ekranu, pomislim: „Šta sad hoće?“ Gromko se smeje s one strane bežične veze: „Znam koji je tvoj problem!“ Protresem glavom ne verujući šta čujem i važno, kako samo egocentrici mogu, dobacujem začinjeno blagom dozom ironije: „Koji?“ Guši se u smehu, ali razaznajem: „XY kolegi je bila potrebna pomoć. Predložila sam tebe. A znaš šta je on rekao? 'Molim Vas, ja ne bih s njom da sarađujem, dajte mi nekog elokventnijeg!'“ Onda se i ja pridružim vrištanju od smeha i tako se neelokventno završi naš razgovor.

Vic 4: „Znaš one odvratne isfrusrtirane što čitav vek nisu imale dečka“, pokušava moj dragi drugar da mi opiše neku žensku što ga je jako iznervirala i izazvala lavinu gnušanja. Resko odgovaram smejući se na sav glas: „Znam, neka baš kao ja!“ „Ne kenjaj“, oštro me prekoreva, ili teši, „i nemoj da me nerviraš. Znam da ih imaš uvek bar petoricu u rukavu, i da hoćeš, možeš u svakom trenutku da povučeš jednu od tih karata, ali ti nećeš, odgovara ti da nemaš!“ Odmah zasučem oba rukava, istresam ih, virim, trljam oči, ali iz rukava ne ispada nijedna karta. Ili mi, ipak, treba jača dioptrija.

Nastaviće se...