Trk u zagrljaj ugličastoj 2011.

Odlazi, gadura matora! Vidi kakva si – nikakva, ofucana i odrtavela! I ne volim te, da znaš, isto tako kao što ti mene nisi volela!

Izgledala si mi divna, duboka, visoka, tako zaokružena i obla, a zapravo si sva u trnje zarasla!

Bez obzira što te ne volim, i što si matora, ofucana, odrtavela, istrošena i potrošena, hvala ti što si me naučila da u najdubljim nizinama sopstvenih slabosti pronađem nikad jaču snagu.

Obukla si se sva u odlaženja. Pokušala sam da ti napakostim na isti način – odlazila sam i ja: sa Balkana, iz života koji su mi postali tesni ili neugodni, iz neispričanih priča, iz besmisla, ponekad iz čiste obesti.

Opraštam ti skoro sve, samo zato što si prošla, što se nikada nećeš vratiti, niti ponoviti! Ne opraštam ti samo jedno – smrt u zagrljaju čiste ljubavi!

I da znaš, nikada više, lepše i predanije nisam uživala, tebi u inat! Zgrabila sam ti 35 dana i putevima ih pregazila, iz inata! Prevarila sam te i onda kada si htela da mi bude najteže – jer sam znala kuda da odem i šta u sebe da upijem! Baš tada, najbolje sam se provodila! Baš tada snažila me je ljubav, prijatelja i porodice!

Istrošila si se sasvim! Zato ti okrećem leđa rugajući ti se i trčim širom raširenih ruku, ozarena, osmehnuta, radosna i jaka u zagrljaj Novoj ugličastoj 2011! Zbogom, 2010! Ova ispred nas je već lepša jer je Nova! A bolja mora biti!

Neka bude jedra i vedra, vrcava i golicava, mirišljava i zavodljiva, zdrava i prava, široka, uvijena u čistu ljubav, ugodna, crvena, jaka i topla! Srećna Vam Nova 2011. godina!

Diskomoguglantska paranoja

Pritisnem čarobno dugmence. Lampica pokuša da se upali, pa posustane. Pokušam opet. Isto. Najpre nemam nikakvu reakciju. Onda me ovlada napad potpune panike. Histerija – Tosha mi je umro! Kao zver hodam po sobi levo-desno. Preznojavam se. Skinem ga sa adaptera, zamolim ga da se pokrene – isto. Nemoguće! Tosha je moj saputnik, retko privilegovan da podeli sve moje radosti i boli, da spava sa mnom, ide na posao, putuje. Postao je moj partner, prijatelj, ljubavnik, terapeut, pomoćnik, saputnik, sapatnik, asistent, drugar, saborac. Ja sam uz njega postala ovisnik–uživalac laptopa.
Gluva noć. Treba je preživeti uz Toshu koji ne daje znake elektronskog života. „No matter what“, ponavljam kao molitvu. Ne teši me dovoljno jer Tosha čuva sve moje tekstove, prezentacije, fotografije, započete radove koje sam poverila samo njemu. To ne može da bude! Tosha me nije izdao! Samo sam tehnički neuka, mora da je to! Bdim nad Toshom kao da ću mu tako pomoći.
Ujutru odjurim ovlašćenom serviseru. Pritisne on/off dugmence, a Tosha mu namigne žutom lampicom. „Imate li adapter?“, pita me mladić. Kad je Tosha u pitanju, sve njegovo nosim sa njim. Dok mladić priključuje Toshu, pogledom šaram po prostoriji ne bih li ugledala nekog bolesnog njegovog drugara koji je priveden na reklamaciju. Ne nalazim ni jednog iz porodice Toshiba. „Dobro je“, uzdahnem da niko ne primeti. Trgne me Toshin glas! Radi! „Baterija je sasvim prazna! Lapatop radi bez problema. Evo, pogledajte!“ Klimam glavom. „Preporučio bih vam da ipak laptop ponesete kući, stavite ga na punjenje neko vreme, backupujete sve važne fajlove, pa ako opet budete imali neki problem, dođite!“, smeška mi se mladič, a čini mi se pukao bi od smeha.
Sednem u Trambakulića, presrećna što je Tosha živ i tek tada mi se upali lampica, ali moja, u mojoj glavi. Odjurim kući i imam šta da vidim – produžni kabl na koji je Tosha bio priključen je ištekan iz zida, a moja diskomoguglantska paranoja pomutila mi je razum pa nisam ni pokušavala da ga u neku drugu utičnicu uključim!