ljubav u kilometrima

Jedne beogradske dnevne novine su na današnji dan 1974. godine objavile foto-vest o desetinama motorista koji su prethodnog dana prodefilovali ulicama Beograda. Predvodio ih je motor kojim je upravljao mladoženja a iza njega, u venčanici, sedela mlada.
Ne znam kako se godine preračunavaju u kilometre, ali znam da su često menjali brzine, kao i prevozna sredstva. Meni nikad ta njihova vožnja nije bila sasvim jasna, ali je sigurno da vredi čim toliko traje. On uvek dobacuje: "Izbori su samo privid. Ništa mi ne biramo. Putevi se ukrštaju, ti sve nešto misliš da ih biraš, a onda se nađeš na nekom i nemaš pojima kako si tamo dospeo, samo znaš da moraš da ga pratiš!" Ona svoju odanost pravda rečima: "Uvek postoje dve mogućnosti: jedna je da bude ludo i beskrajno nepredvidivo i uvek zabavno. Ili da bude dosadno, mirno i predvidivo. Ja nikad nisam mogla da putujem tim uglačanim, ravnim putevima u drugoj brzini!"
Njih dvoje su krivi što postojim. Krivi su i što volim puteve. I zato što biram ludo i beskrajno nepredvidivo. U meni su se sjedinile njihove suprotnosti, i nosim ih kao dve karte u jednom rukavu!!!
Neka su oni meni živi i zdravi bar još godina 100!

Vikend mora da traje tri dana

Koristeći induktivne i deduktivne metode, introspekcijom, spekulativnim promišljanjima, a iznad svega iskustvenim mentalnim domašajima proglašavam zaključak: VIKEND MORA DA TRAJE TRI DANA!!!
Zarad efikasnosti i efektnosti na radu, a iznad svega zdravlja, kako mentalnog tako i fizičkog, udarnika svake vrste, uverila sam se da je neophodno uživati u neradničkim danima, poznatijim pod objedinjenom leksemom – vikend, u optimalnom trajanju od tri dana.
Postkapitalističke navike donele su nam uvaženu modu da je vredan samo onaj ko se od posla ubija (čitaj: radi bar 10 sati, mada ti prekovremeni časovi su podrazumevajući dobrovoljni, dobrovoljački, volonterski i u ime opšteg nacionalnog i svenacionalnog dobra!).
Nakon četiri dana apsolutne posvećenosti poslu, prvi dan vikenda obično nismo upotrebljivi gotovo ni za šta. Naravno, čeka nas gomila kućnih i okolokućnih poslova koje smo u udarničke dane zanemarili jer nam je kuća svratište za kupanjac i spavanjac, ali sve ove poslove ostavljamo za drugi dan vikenda. Tog prvog dana činimo samo ono što nas opušta, šta god to bilo. Ne razmišljamo o bilo kakvim moranjima jer imamo još dva dana u koja sva ta moranja mogu da se smeste.
Drugog dana vikenda, usput, otkačiš nešto od moranja, a uveče obavezno utekneš u neku ludu zabavu, bez obzira da li si i prethodno veče isto učinio. Prednost drugog dana vikenda ispred kojeg je i treći je u tome što taj drugi dan nikako nije opterećen sledećim klasičnim opterećenostima običnog dvodnevnog vikenda: „Joj, sutra je ponedeljak!“, „Joj, ko će sutra na posao!“, „Joj, ko će sutra opet da ustaje!“, „Joj, što ne volim ponedeljak!“ Umesto joj-rečenica, osmehuješ se uz: „Do jaja, sutra je nedelja!“, „Uf, ala ću sutra da se odvalim od spavanja!“, „Večeras ću se maksimalno opustiti, a sutra imam ceo dan za dozivanje pameti!“, „Yes, još jedan dan neradništva!“
S obzirom na činjenicu da je ljubav prema radu zaraznog karaktera i da si svoju malenkost već uveliko uslovio da radi i ne staje bezmalo desetočasovnim udarništvom bez predaha, već u nedelju se javljaju prvi simtomi krize. Pomalo ti je tesno u neradništvu pa se sasvim nenadano i ničim izazvano pomalo raduješ ponedeljku, ali potajno. Misao da te do novog vikenda deli samo četiri dana arbajta neverovatno je optimističnija od one kada priželjkuješ petak. Sad priželjkuješ četvrtak i kao tričica ti izgleda put do njega: ponedeljak, utorak, sreda!!!
Zato, proleteri svih zemalja, ujedinite se u borbi za tri dana vikenda!!!