Pametna kokoška, laka riba ili kako biti ono što jesi

Slušam pre neko veče svog dobrog druga: “Znaš, ona uopšte nije laka riba. Dečko joj je u zatvoru, živi ovde u stanu nekog oženjenog i ljubomornog biznismena iz komšiluka. Svidela mi se. Pričali smo celu noć, i ništa. Zvala me na doručak, i ništa. Tek za tri dana je pao seks…” Već mi priča nije zanimljiva. Ne pokušavam više da dokazujem, opovrgavam i prevrćem teorije o lakim ribama. Smešne su mi.
Uvek kad bilo ko pomene laku ribu, prisetim se starog dobrog Raše, profesora likovnog iz gimnazije, koji je naše časove pretvarao u sopstvene monolge sa samim sobom u smutnim godinama kada su sve vrednosti kojima su nas u detinjstvu učili, jedna za drugom, izvršavale suicid. Obično ga nismo slušali, jer smo bili suviše mladi i buntovni, i iznad svega zbunjeni svim onim što su rane devedesete donele. Umeo je tako da nam priredi na času neku knjigu (vazda sam mu zahvalna što mi je otkrio “Stilske vežbe” Rejmonda Kenoa), a s posebnom strašću i uvek s nekim povodom dodavao bi poneki vic. Ne sećam se kojim povodom, ali se uvek setim uz priče o lakim ribama vica o kokoškama i petlu. Reši petao da zaskoči koku. Nameri se na jednu, a ova trči oko bunara kao luda, izmiče mu, posle tri kruga uspori i namesti se. Sve to posmatra druga kokoška. Kad je stvar svršena, kokoška posmatrač priđe kokoški akteru ljubavnog čina i pita je: “Je li, u čemu je fora s tim trčanjem oko bunara, zar nije bilo jednostavnije da se odmah namestiš?” “Jeste, pa da ispadnem laka riba!”, žustro je i zadovoljno odgovorila upitana kokoška.
Šta to nekoga čini lakom ribom? A kakve su to teške ribe (jer ako postoje lake, onda moraju i ove druge postojati)? I ko uopšte mari o tome? Čini mi se isprazni ljudi, nemaštoviti, oni kojima su nekakve forme jako važne da bi imali potvrdu o tome da rade pravu stvar. Nije li “lakoća” stvar osećaja, želje i osećanja? I trenutka, interakcije, hemijske reakcije?
Za neke sam bivala prelaka. Za mnoge nedodirljiva. Jesam li ja onda laka riba? Ili pametna kokoška? Ne, nisam ništa toga, ja sam samo ono što zaista jesam — žena, koja misli i sledi impulse svoga srca.
Nezgodno je kad se rodiš u godinama nakon seksualne revolucije, pa te odgajaju i vaspitavaju u tom duhu, ili bar to pokušavaju, ali te strefi ta (ne)sreća da rasteš na Balkanu. I tako rasteš i porasteš bez tabua.Ili misliš da si velik(a) i da nemaš nikakve predrasude i da ne postoji baš ništa na ovom svetu o čemu ne možeš bar da misliš i govoriš. I kad konačno zaista porasteš, zvekneš u zid zvani konzervatizam. Vrti ti se u glavi, možda i do kraja života, i sve ti je manje bilo šta jasno. Konzerva je ovaj naš Balkan. Stegnuta u gomilu lažnih putokaza. Pati od viška etiketa, potrebe da se svemu da ime. I da se o svemu tome gromoglasno proklamuje, a pod stolom, da niko ne vidi, strasno ćuška obnažena noga “lake ribe”.

Varjača

Mamino jedino oružje koje je potezala u ekstremnim nestašlucima moje malenkosti i mojega mlađeg brata bilo je njeno visočanstvo varjača. Neki put bi nas sam đavo spopao. Vazda sam bila idejni vođa, a moj brat najbolji izvršitelj. Mama nikad nije vrištala na nas, uglavnom je imala beskonačno razumevanje za sve naše budalaštine i smišljotine, a mi smo uporno odmeravali koliko možemo da razvučemo njene živce. Kada bismo ih onako dobrano nategli, skočila bi iznenda, prorondala ladicu i izvukla drveno naoružanje. Sve je bilo do savršenosti uigrano. Boki i ja se pogledamo, pa koliko nas noge nose odjurimo u spavaću sobu, svako zauzme svoj strateški položaj na kauču koji je bio bolji od svake tramboline, pa naizmenično skačemo dok mama pokušava da nas mlatne bar malo tom drvenom spravicom i dokaže nam svoju vaspitačku doslednost. Ako bi joj i pošlo za rukom da nas okrzne varjačom, smejali bismo se do suza uporno dok i ona ne prasne u smeh.
Sećam se i jedne posebne varjače. Bila je nenormalno velika i krili su je, srećom po naše zadnjice, na nekom posebnom mestu i otkrivali je samo u one prokleto gadne po čulo mirisa dane kada svi ulazi i sve ulice imaju poseban miris kuvanog paradajza i ajvara.
Moje prvo naoružavanje varjačom inspirisala je jedna dugokosa devojčica što se sasvim slučajno ušunjala u moj život pre, ups, malko više od 20 (auuuuu) godina i znam da će u njemu zauvek i ostati. Pohvalila mi se jednog parkovskog dana kako je napravila neke super plazma bombice. Ja sam već po dobro poznatom principu majmunčeta morala odmah da saznam kako se te bombice prave i morala, sebi, da dokažem da mogu to i ja.
“Opet se zaljubila! Bogami, naješćemo se kolača!”, pomalo ironično ume da prokomentariše moj dragi bata kada me zatekne s varjačom u rukama kako mutim čokoladni fil, a onda usput dobaci: “Valja li čemu taj što mu bućkaš to nešto?”
Šta god da smućkam i promešam varjačom, začinjeno bar trunkom ljubavi dobija obavezno zavodljivi ukus. Volim kada zauzmem kuhinju, osvojim šporet i naoružam se varjačom. Ne zarezujem recepte, mere i promere. Igram se. I nikad ne zaboravljam da uz svakojake začine neizostavno varjačom umešam i nekoliko kriški čiste ljubavi. Znaju to oni kojima sam ikad spremila ručak ili večeru, bez povoda, samo zato što ih volim. Jer ljubav je najvažniji začin. U kuhinji, baš kao i u životu.