Porodičnu
slagalicu mojih predaka gotovo je nemoguće sastaviti. Sećam se samo komadića
priča iz detinjstva, a danas – nema onih koji su ih pričali. Ostalo je nešto
malo fotografija, neka krštenica ili umrlica, biblioteka, stotine razglednica i jedno pismo. Tatina
tetka, rođena sestra moga deke, Sofija (Margita) uredno je sakupljala svaki
porodični trag, ali manjak prostora, splet tragičnih porodičnih priča i
nemarnost potomaka izbledeli su te tragove sasvim.
Puteve
od beogradskog Vračara do Budimpešte i nazad još uvek nisam raspetljala.
Pradeda Dušan i prababa Marija imali su četvoro dece – Aleksandra, Sofiju,
Jelenu i Pavla. Aleksandar, najstariji, vođen idejom o boljem svetu i čvrstim
antifašističkim stavom, novembra 1937. pridružio se Internacionalnim brigadama
i krenuo u odbranu pravde u Španiji. Poslednje njegovo pismo napisao je osam
dana pre nego što je poginuo na aragonskom bojištu Penjamarko. Uputio ga je
Bori, Jeleninom vanbračnom sinu, koji se leta 1938. godine spremao za polazak u
prvi razred. Pre nekoliko godina iskopala sam ga iz malobrojnih prašnjavih
porodičnih albuma i vođena snažnim sentimentima želim da ga podelim sa vama i
svima kojima sutrašnji početak znači - i poželim mnogo znanja:
„Aragon
6/VII 1938.
Dragi
Boro,
Kao
što vidiš, dolazi za tebe jedan novi posao koga do danas uglavnom nisi
poznavao, škola – učenje. Nemoj da misliš da sa time nećeš imati vremena da se
igraš, zabavljaš.
Naravno,
sada ćeš morati neki sat odvojiti svakodnevno za učenje. Možda bi ti lakše bilo
da sam ja tamo, ali ja znam da ćeš ti skoro sve znati i bez mene, pogotovu ako
veliku pažnju poklanjaš učiteljevim rečima. Ima i dosta đaka u našoj ulici,
koje ako bi upitao, rado će ti sve objasniti, a naravno i ujnić će rado i
staloženo ti sve pokazivati. Najbolje je da ne dozvoliš nikad da ti drugi
napiše ili nacrta zadatak. Jer onda ne uči čovek, ne vežba se. Prvi put,
istina, neće biti najlepše, ali drugi put bolje, bolje i bolje i na kraju
ređaće se slova kao biseri.
Tako
sam i ja kad sam bio mlađi, a sad, kao što vidiš, pišem dosta lepo i brzo.
Sve
što može jedan, može i drugi, prema tome i ti. Ne treba se plašiti, samo
slobodno. Ja sam siguran da ti nećeš dati primera da učitelj grubo postupa sa
tobom, mislim reći da nećeš razgovarati sa drugovima za vreme kada učitelj
nešto objašnjava, ili čačkati nešto u klupi. Ili pak za vreme odmora činiti
larmu u razredu. Sve ćeš ti to znati za nekoliko dana i škola će za tebe biti
jedno zadovoljstvo, jedna radost.
Prvi
razred nije ni težak, istina – učiti se mora. Mi kada odrastemo moramo radom
zarađivati hleb. A u toliko ćeš lakše podnositi rad ukoliko više učiš. Ne samo
to, jedan prosvećeni radnik, učeni radnik ima za dužnost i mora da prosvećuje i
druge. Pošto mnogi neće imati mogućnosti da idu u školu. Današnje škole ne daju
sve ono znanje đacima što im je potrebno u životu. Uče kako se treba moliti
bogu, a ne kažu da se treba boriti za bolji život, za pravdu. Ali to se stiče
docnije. Kada ćeš uvideti i sve laži kojima si trovan, zaglupljivan.
O
drugarskoj slozi, da ne valja drugog ismejavati, omalovažavati, radovati se na
tuđoj šteti, pomoći druga u teškim časovima. O tome današnja škola mnogo ne
govori. Ne govori se o jednom zajedničkom životu gde bi svaki prema svome radu
mogao i živeti. Ne govori se protiv rata gde jedan čovek ubija drugoga iako mu
ništa nije uradio.
Često
puta ćeš čuti da se kaže đaku: magarče, svinjo, glupače, sedi drvo na drvo. Ali
to nikad ne treba da utiče na tebe, baš naprotiv, uvek samo gledaj – uči. Oni
hoće sa time da našoj siromašnoj deci oduzmu volju za učenje, tako da bi sutra
mogli reći: „Nije za školu“, „Ne ide mu škola“. Naravno, ovako omalovažavan, pa
i osnovac počinje osećati da je današnja škola za njega pakao – mučilište.
Zato,
na kraju, moj Boro, nemoj da zaboraviš nikada ove moje reči:
Nama je znanje potrebno, moramo učiti dok smo živi.
Budi
spreman na sve teškoće, život je borba, i videćeš da ćeš tako biti mnogo
zadovoljniji kada preko velikih teškoća dolazićeš do cilja – do pobede.
Zato
treba samo učiti, učiti i učiti.
Pozdravljam
mnogo sve tvoje drugove i drugarice, a i njima možeš da kažeš sve ovo što sam i
tebi napisao. Pozdravljam takođe i njihove roditelje, babu, moju Lenu, tvoju
mamu i svu našu rodbinu.
Piši,
za sada dok ne naučiš, ti diktiraj, a drugi neka piše.
Voli
te tvoj
Uja“
