Tih dana, gotovo po pravilu, na naslovnim stranama „24 sata“ ponosno su se smeškali transeksualci, transvestiti i ne znam koji sve nisu. Kao neko ko je o novinarstvu imao samo maglovite predstave, nešto malo poneo sa faksa o novinarskom stilu (a to nešto, ubrzo se uspostavilo, bila je gomila teorijskih budalaština o kojima su trućali oni koji n o novinarstvu ne znaju), preda mnom je bio ozbiljan posao da savladam sve te politički korektne i nekorektne nazive za različite seksualne navike, izmislim ili prihvatim kako se imenica gej menja po padežima i kako glasi u množini... I dalje mi nije bivalo jasno zašto je sve to toliko važno i zašto se svemu tome toliko pažnje daje kad svi znamo šta je seks i čemu služi. A to što neko voli ovog ili onog, ne voli ovo ili ono, pa to je njegov, i samo njegov izbor, i šta ja imam s tim. Još uvek sasvim naivno, iako sam nizala već nenaivne godine, mislila sam da masovni mediji treba i da prosvetljuju neprosvećene, uče neuke, pa sam se tešila da sva ta gola dupeta i prenašminkana lica ipak nečemu uče.
U tih mojih skoro godinu dana lektorskih mucanja u redakciji i tričavih pokušaja da nakucam tih famoznih 3000 karaktera i upišem bar neki tekstić u sopstveni CV, prihvatila sam činjenicu da seks prodaje sve, ali baš sve. I uverila se da je baš tako. U večernjim redakcijskim prepirkama i nadmudrivanjima zašto u novine ulazi baš ta priča, a ne neka druga, dobila sam zadatak, sasvim nenovinarski, da sutradan opajam grad gradskim prevozom u vreme kada se dele „24 sata“, pronjuškam po prevozu i uverim se koju stranu cenjeno čitalaštvo otvara. Ne sećam se tačno o čemu je bila reč, ali ključ je svakako bio seks. I stvarno, kao zaraza, čitaoci su brstili baš tu ključnu reč.
Čak sam se jednom smrtno naljutila što moja priča o proslavi Šekspirovog rođendana dobija nokaut zbog teksta o nekoj krajnje seksualnoj bizarnosti. Mislim da mi je para na uši izlazila od povređene sujete, pa kad su me zamolili da napišem makar vest o tom mom Šekspiru, rekla sam da neću. A kada je jedan ženski časopis objavio specijalan dodatak o tehnikama oralnog seksa, a ženska ga populacija grabila po kioscima, definitivno sam prihvatila činjenicu da zaista baš nikog ne bi zabolela stražnjica za mog Šekspira. I da se ne lažemo, stigao je taj specijalan dodatak i do mojih ruku, jer uvek posmisliš kako ćeš baš tu pronaći nešto što još uvek ne znaš. A naravno, ne nađoh baš ništa novo i slatko se nasmejah, sama sebi i sopstvenoj bizarnoj radoznalosti.
Gvirim u ove blogerske statistike. Možeš se i ti, dragi moj čitaoče, uveriti ako pogledaš u vrh ove strane. Ispod naslova bloga nalaze se najčitaniji moji škrabopisi. Naravno, ključna reč im je seks iako baš ništa o seksu ne govore, kao ni ovaj što upravo čitaš. Kao ni većina priča o seksu uostalom. A čitani su vrtoglavo više puta od ostalih.
I sad nek mi samo neko dirne u Frojda. Sigmunda Frojda. Ima da mu virtualnim noktima lice nagrdim. Jer, kako god okreneš, obrneš, izokreneš, svi smo mi manje ili više frustrirani, od seksa ili ne-seksa.
Čik da vidim koliko klikova će biti na ovaj naslov!
