Posebno u duga beskrajna beogradska sivila želim da sedim na obali nekog mora, nije važno kojeg, sama, i prebiram po talasima osećaje. Oduvek su me vodena plavetnila očaravala, davala mi osećaj apsolutne punoće sebe i osećanja, doživljaja sveta i same sebe. I hranila me mirom.
Usitnjavam drugu nedelju ogledanja u moru. Pobegla sam od svih beogradskih aveti na jedno ribarsko ostrvce u srcu Jadrana koje je nekako, da li svojim položajem, nemogućnostima koje su doneli balkanski ratovi na pragu 21. veka ili ko zna čim, zaobišlo mnogo šta. Ovde nema ulica, nikad nije stigao nijedan automobil, signal mobilnih operatera je varljiv (čas ga ima, a uglavnom nema), postoji jedna prodavnica, tri restorančića, hotelčić (u kojem upravo zadovoljavam svoje diskomoguglantske strasti), dve crkve i tišina. I zvezdano nebo kojim krstare padalice. Gde god da se nađeš, do mora ti je potrebno najviše desetak koraka. Skoro savršeno mesto da uroniš u sebe, pretreseš osećanja, proluftiraš želje, zaploviš sopstvenim dubinama i razlučiš šta hoćeš. Ili nećeš.
Ima jedan galeb. Veći je od svih drugih ovde. Svako me jutro čeka na steni što je miluju talasi nadomak Keking žala. Uvek je sam, i uvek me promatra i prati pogledom. Zastanem, a on zabaci glavu, zamaše krilima i pusti svoj glas. Onda mi okrene leđa i ja nastavim svojim putem. Posle podne me opet čeka na istom mestu, ali ga ja tada pozdravim iz vode, s druge strane, a on ćuti i gleda. Podseća me na Vudićku...
Predajem se moru sasvim. Puštam ga da me obožava na svaki način. Obožavam i ja njega svom punoćom. Radujem mu se i dublje i više i jače nego kada sam bila dete. Oslobađa me. Raduje. Hrani. Opušta. Voli. Krepi mirnoćom kojom dočekuje zoru i ispraća suton, a zavodi blagom dnevnom uznemirenošću. I miriše snažno.
Na Kekinom žalu, zgodnom ćoškiću da se u more uplovi, živi porodica kraba. Uglavnom mi mahnu u suton kada budu sasvim sigurne da je svaka ljudska opasnost prošla. Najčešće iz tog čoškića zaplivam naoružana maskom i disaljkom u nameri da se pridružim nekom jatu riba. One znaju da im ja neću ništa, ne uspaniče se kad me spaze, već nastave svojim poslom, a ja ih pustim da mi pokažu svoje puteve pa se lagano šunjam za njima. Jer se, kao i svaka riba, najbolje osećam dok plivam. Dno je prazno. Osvojili su ga ježevi i morski krastavci i baš se ništa zanimljivo ne dešava. Gospoda bodljikava je nametnula poseban red, pa moraš dobro da razviješ strategije ulaska i izlaska iz mora. Dok ronim za jatima ribica, osvestim iznova sablasnu prazninu koju je Vudićka iza sebe ostavila. Pa dišem teško i duboko još uvek nemoćna da prihvatim njen odlazak. I ponavljam u sebi onu svoju čuvenu: „To ne može da bude!“ Zaplivam ka pučini i predajem moru bolno osećanje, a more me miluje. I leči...
Noću se more pretvara u ogledalo u kome zvezdano nebo proverava svoje daljine. Gradovi su progutali mnoga sazvežđa, pa se pomalo uplašim veličina i brojnosti zvezda iznad ovog ostrva. Brojim padalice i nižem želje. Lažem! Ponavljam jednu jedinu: želimteželimteželimteželimteželimteželimteželimte...
Usitnjavam drugu nedelju ogledanja u moru. Pobegla sam od svih beogradskih aveti na jedno ribarsko ostrvce u srcu Jadrana koje je nekako, da li svojim položajem, nemogućnostima koje su doneli balkanski ratovi na pragu 21. veka ili ko zna čim, zaobišlo mnogo šta. Ovde nema ulica, nikad nije stigao nijedan automobil, signal mobilnih operatera je varljiv (čas ga ima, a uglavnom nema), postoji jedna prodavnica, tri restorančića, hotelčić (u kojem upravo zadovoljavam svoje diskomoguglantske strasti), dve crkve i tišina. I zvezdano nebo kojim krstare padalice. Gde god da se nađeš, do mora ti je potrebno najviše desetak koraka. Skoro savršeno mesto da uroniš u sebe, pretreseš osećanja, proluftiraš želje, zaploviš sopstvenim dubinama i razlučiš šta hoćeš. Ili nećeš.
Ima jedan galeb. Veći je od svih drugih ovde. Svako me jutro čeka na steni što je miluju talasi nadomak Keking žala. Uvek je sam, i uvek me promatra i prati pogledom. Zastanem, a on zabaci glavu, zamaše krilima i pusti svoj glas. Onda mi okrene leđa i ja nastavim svojim putem. Posle podne me opet čeka na istom mestu, ali ga ja tada pozdravim iz vode, s druge strane, a on ćuti i gleda. Podseća me na Vudićku...Predajem se moru sasvim. Puštam ga da me obožava na svaki način. Obožavam i ja njega svom punoćom. Radujem mu se i dublje i više i jače nego kada sam bila dete. Oslobađa me. Raduje. Hrani. Opušta. Voli. Krepi mirnoćom kojom dočekuje zoru i ispraća suton, a zavodi blagom dnevnom uznemirenošću. I miriše snažno.
Na Kekinom žalu, zgodnom ćoškiću da se u more uplovi, živi porodica kraba. Uglavnom mi mahnu u suton kada budu sasvim sigurne da je svaka ljudska opasnost prošla. Najčešće iz tog čoškića zaplivam naoružana maskom i disaljkom u nameri da se pridružim nekom jatu riba. One znaju da im ja neću ništa, ne uspaniče se kad me spaze, već nastave svojim poslom, a ja ih pustim da mi pokažu svoje puteve pa se lagano šunjam za njima. Jer se, kao i svaka riba, najbolje osećam dok plivam. Dno je prazno. Osvojili su ga ježevi i morski krastavci i baš se ništa zanimljivo ne dešava. Gospoda bodljikava je nametnula poseban red, pa moraš dobro da razviješ strategije ulaska i izlaska iz mora. Dok ronim za jatima ribica, osvestim iznova sablasnu prazninu koju je Vudićka iza sebe ostavila. Pa dišem teško i duboko još uvek nemoćna da prihvatim njen odlazak. I ponavljam u sebi onu svoju čuvenu: „To ne može da bude!“ Zaplivam ka pučini i predajem moru bolno osećanje, a more me miluje. I leči...
Noću se more pretvara u ogledalo u kome zvezdano nebo proverava svoje daljine. Gradovi su progutali mnoga sazvežđa, pa se pomalo uplašim veličina i brojnosti zvezda iznad ovog ostrva. Brojim padalice i nižem želje. Lažem! Ponavljam jednu jedinu: želimteželimteželimteželimteželimteželimteželimte...
