Prasak

Kod mene se to uvek dešava na treću rečenicu. Dovoljno je da kaže da voli podvodni ribolov, ili da obožava letenje, da ume da igra salsu ili ča-ča-ča, da je na bilo koji način u kontri sa savremenim svetom, da je inadžija, da ga nervira kada ljudi ne znaju kada se „ne“ piše odvojeno ili mešaju „jer“ i „je l'“... i ja već vidim udicu u svakoj sledećoj reči, brže-bolje zinem što više, krvoločno je zgrabim među zube i kao od šale je progutam... A leptirići-šarenići počnu da se nenormalno brzo razmnožavaju. I priča bez priče već dobija nesagledive dimenzije fantastičnih novela bajkovitih nijansi.
Moj je odmah, sad i ovde! On je svemogući heroj. On je savršen. Njega sam čekala sve ove godine. Osvajamo planinske vrhove, ronimo u okeanske dubine. Već vladamo čitavim svetom. Vidim ga svuda i u svemu, i sve mu to tako dobro stoji. I dok ja u svojim maštarijama odživim čitav naš budući život, on je već uspeo da nestane iz mog stvarnog života. Naravno, ne zauvek, jer se svi ti moji heroji opet vrate. Nikad nisam umela da manipulišem, nikako da kalkulišem osećanjima, pa sam naivno otvarala širom vrata mom herojskom povratniku bez zadrške. Onako sasvim blesavo predana kao da nije prošao čitav eon, dovoljno je bilo da sama ideja o njemu i dalje rasplamsava nesagledivu lavinu maštarije. I dok ja još jednom u svojim maštarijama domaštavam, on opet nestaje. Glavom bez obzira.
Moji savršeni heroji nisu strašljive prirode, znam ja to, niti sam ja riblja zver. Oni svakako znaju šta hoće, jer supermeni to uvek znaju, a i ja, superžena znam. Ali očigledno, i ja kao superžena, i svi oni, kao superheroji, imamo problem – u orijentaciji, pa se, kao po pravilu, ipak i uvek, mimoiđemo.
Umorila sam se od mimoilaženja. Prizivam sudar, poput Velikog praska, koji će promeniti sve dosadašnje zakonitosti.