Provuče se nečujno, polako, skoro neprimetno. Najpre počne da mi golica otkrivena stopala. Lagano. Ne meškoljim se. Pravim se da ne primećujem, a uživam u jutarnjem ritualu. Onda se uspuza uz leđa do vrata. Miluje me, mazi, umiljava mi se. Zna da tako volim, da volim što je toplo i nežno. Najpre ne mrdam, prepuštam mu se, pa od miline se promeškoljim, a osmeh ne mogu da savladam. I nimalo mi nije važno što je rano i što nemam baš nikakav dobar razlog da se u nedeljno jutro probudim baš tada. Čujem i Vudićka se odnekuda meškolji i osluškuje moje disanje. Zna da uživam u jutarnjem milovanju. Čujem kako lupka repićem jer je ustanovila da se pravim da spavam. Rasteže se i lagano, trudeći se da bude sasvim nečujno, prilazi mom krevetu. Seda i postavlja njušku što bliže meni kako bih čula uzdah. Tako me zove. Ako ne odreagujem, onda pisne, ali tiho, kao da ne želi nikog drugog da probudi osim mene. Promeškoljim se. Zbog milovanja koje i dalje traje. Vole me oboje, i ona što uzdiše i ono što me miluje. Oboje me zovu. Voli me Vudi. Zove me Vudi. Voli me sunce. Zove me sunce. Miluje me sunce.
Naoružavamo se Ragbićkom, onom bezobraznom vrdavom ševrdavom loptom skitaljkom. Pre svih, jer je nedelja i svi spavaju, pozdravljamo našom igrom u parku njegovo veličanstvo sunce. Razdraganošću mu se zahvaljujemo na divnom jutru. Volimo ga, i Vudićka i ja, i detlići iz parka, i vrapci što se prepiru oko nekih zaostalih mrvica, i psi beskućnici, i osakaćeno parkovsko drveće, i stidljivi cvetovi na žbunju, i travke što se iz zimskog sna bude... Čarobna oda suncu!
Nikad mi nije dosta! Želim ga, posle ove najduže, najbolnije, najbelje, najteže a proklete zime, nesamerivo, beskonačno. Obožavam ga kao nikad do sad!
Hoću da se volimo sunce i ja danas ceo dan! Otresam zimsku patinu sa bicikla, pa hitam u još jedan zagrljaj suncu kraj reke. I Dunav voli sunce. I sunce voli Dunav. On se plavi, a ono se ogleda u njemu.
Sava voli sunce. I sunce voli Savu. Ona se valja pomalo tromo, nabujala, a ono iskriči iz nje, bljeska i zaslepljuje. Ja volim i Dunav i Savu, volim sunce, i volim Beograd kada ga sa novobeogradske obale Save obuhvatim čvrsto celog u zagrljaj, a sunce obgrli i Beograd i mene istovremeno. Pa svi zajedno pevamo odu ljubavi!
A tek je početak dana... Tek je prvo prolećno jutro...
